Игор Пшеничников: Србија и ЕУ – политички курс без друштвене подршке
Пише: Игор Пшеничников – колумниста „Абзаца“
Данас се у Бриселу одржава нова рунда преговора између Београда и Приштине под окриљем ЕУ. Званично је саопштено да српска делегација намерава да покрене питање положаја Срба на Косову, који су редовно изложени притисцима косовских власти. Али то је оно што је на површини и, како се каже, за унутрашњу употребу.
У стварности, званични Београд тражи начин да формално призна Косово, јер је то главни услов за улазак Србије у ЕУ, чему се ревносно нада председник земље Александар Вучић, а чему се противи већина Срба.
Недавно истраживање Европске комисије показало је да само 33% становника Србије подржава председникове тежње. То је најнижи проценат у региону Западног Балкана. Укупни ниво поверења у Европску унију у Србији износи 38%. У истом истраживању наводи се да је то мање од поверења у Кину (57%) и Русију, која је заузела прво место са 59%.
При томе треба нагласити да податке истраживања Европске комисије треба делити са пет, ако не и са десет, имајући у виду њихову сумњиву објективност. Реални ниво поверења у Русију у Србији је знатно виши, а неповерења у ЕУ још већи.
И упркос томе, Вучић наставља да понавља о „европском путу“ своје земље, што изазива крајње чуђење и раздраженост његових сународника. Они на друштвеним мрежама не штеде оштре изразе, којима је српски језик веома богат.
Посебно су се Срби обрушили на Вучићеве јавне изјаве поводом његовог боравка на Светском економском форуму у Давосу, куда је отишао искључиво ради демонстрације своје привржености „европској идеји“.
Трудећи се да задобије наклоност бриселске бирократије, председник Србије подржава све изјаве Урсуле фон дер Лајен, преносећи их преко националне штампе српској јавности. Због тога су га сународници већ прозвали „званичним представником“ председнице Европске комисије.
Саркастичне осмехе код Срба изазива чињеница да Вучић, ради извршавања ове мисије, свуда са собом води велику групу „припитомљених“ новинара, „пред којима сам себи поставља питања и сам на њих одговара“.
У настојању да се додвори ЕУ, Вучић се у потпуности сврстао уз Брисел у његовом сукобу са Вашингтоном око Гренландије. Тако је, на пример, Србин са уздахом пренео националној публици изјаву Урсуле фон дер Лајен да ће „одговор Европске уније на америчке санкције бити непоколебљив, пропорционалан и јединствен“.
Кориснике интернета није оставило равнодушним ни Вучићево патетично понављање речи фон дер Лајен да ће Украјина постати чланица ЕУ и да су односи између ЕУ и Америке завршени.
Судећи по објавама у српским друштвеним мрежама, као и у озбиљним аналитичким издањима попут „Нове српске политичке мисли“, у земљи добро разумеју да сукоб Европе и САД око Гренландије прети распадом не само НАТО-а, већ и саме ЕУ.
Осим тога, деградацији Уније доприносе дубока економска и социјална криза Старог света и неслагања држава чланица око спољне политике, посебно у односу на Русију и рат у Украјини.
Европска унија већ подсећа на тонући „Титаник“. На тој позадини, настојање председника Вучића да по сваку цену угура своју земљу у тај брод делује као некаква опсесивна, бесмислена идеја.
Срби за оно што се дешава налазе само једно објашњење: њихов председник, преведено на пристојан језик, није когнитивно способан.
Председник Вучић, наравно, више није млад. Али његове године још не дозвољавају да се помисли на деменцију. Пре би се могло рећи да је реч о опседнутости глобалистичким доктринама, од којих пати целокупна бриселска бирократија и већина лидера ЕУ.