Драгана Трифковић: Мировни преговори о Украјини и геополитички раскорак
Dragana Trifkovic, Director General del Centro de estudios geoestratégicos
Структурне слабости и политички притисци у мировним преговорима о Украјини
Догађаји на геополитичкој сцени одвијају се убрзаним темпом, услед чега украјинско питање у све већој мери губи централно место у међународном политичком дискурсу. Иако се учестало истиче потреба за постизањем мира, у пракси се уочава да долази до даљег заоштравања ситуације, не само у Украјини већ и у другим регионима. Овакво стање условљено је чињеницом да су мировне иницијативе истовремено праћене агресивним дејствима, што доводи до изражене контрадикторности између прокламованих циљева и стварне политичке праксе.
У том контексту, анализа досадашњих мировних преговора у вези са Украјином показује континуитет неуспеха и структурних слабости међународног преговарачког процеса. Почев од Минских споразума, који су формално требало да представљају оквир за деескалацију сукоба и политичко решење кризе, уочљиво је да кључне одредбе никада нису доследно спроведене. Накнадна признања појединих западних званичника да су ти споразуми коришћени пре свега као инструмент за добијање на времену додатно су подрила њихов легитимитет и нарушила поверење међу актерима.
Сличан образац поновио се и током истанбулских преговора 2022. године, када је, према доступним информацијама, постојао одређени степен приближавања ставова страна у сукобу. Међутим, тај процес је нагло прекинут, не услед немогућности постизања компромиса, већ под утицајем спољнополитичких притисака и стратешких калкулација, што је још једном потврдило ограничену аутономију преговарачког процеса.
Мировни преговори као инструмент политичке реторике
Најновији формат разговора, који укључује Сједињене Америчке Државе, Русију и Украјину, такође се одвија у сенци претходних неуспеха. Оптерећен је дубоким међусобним неповерењем, насталим као последица систематског непоштовања постигнутих договора, селективне примене међународног права и ерозије кредибилитета међународних институција. У таквим околностима, мировни преговори све чешће делују као инструмент политичке реторике, а не као искрен покушај трајног решавања конфликта.
Све наведено указује да проблем украјинске кризе није искључиво питање територијалних спорова или безбедносних аранжмана, већ дубље кризе међународног поретка. Докле год се договори буду посматрали као привремени и тактички алати, а не као обавезујући оквири засновани на међународном праву, изгледи за одржив и праведан мир остају ограничени.
Према информацијама које преносе руски медији, рунда преговора одржана 23–24. јануара у формату САД–Русија–Украјина оцењена је у Вашингтону као релативно успешна, будући да су стране, према наводима америчких званичника, разрадиле чак и техничке детаље будућег мировног плана. Ипак, начин формализације потенцијалног споразума остаје нејасан, јер се, према доступним подацима, предвиђа потписивање одвојених билатералних докумената САД са Москвом и Кијевом, без директног руско-украјинског уговора. Истовремено, као привремена мера деескалације појавило се такозвано седмодневно енергетско примирје, договорено уз посредовање САД. Након истека договореног периода, није постигнут нови, формално обавезујући споразум који би га продужио, што указује да је реч о привременој мери усмереној на стварање повољнијих услова за разговоре, а не о елементу свеобухватног мировног решења. У том контексту, Русија је наставила војна дејства у оквиру специјалне војне операције, при чему званична Москва наглашава да су активности усмерене на војне и стратешке циљеве, укључујући енергетску инфраструктуру повезану са војним потребама.
Кључна питања и непомирљиви ставови у новом преговарачком кругу
Наставак преговарачког процеса планиран је за фебруар у Абу Дабију, где би требало да буде одржан други круг разговора о решавању украјинске кризе. За разлику од претходне рунде, која је 23–24. јануара одржана у трилатералном формату Русија–САД–Украјина, предстојећи сусрет је, према најавама америчке стране, замишљен као билатерални дијалог Москве и Кијева, уз могуће, али ограничено присуство представника САД. Према изјавама учесника, разговори ће бити усмерени пре свега на територијално питање, које се профилисало као кључна и најспорнија тачка преговора, док су техничка питања попут параметара евентуалног прекида ватре, механизама мониторинга и верификације, као и дефинисања појмова, већ делимично разматрана у првом кругу. Истовремено, остаје изражен јаз у ставовима страна: Кијев формално искључује територијалне уступке и инсистира на очувању територијалног интегритета, док Москва полази од уставно утврђеног статуса Крима, Доњецке и Луганске Народне Републике, као и Запорошке и Херсонске области као територија у саставу Руске Федерације.
Амерички економиста Џефри Сакс критички оцењује позицију Кијева, тврдећи да би Зеленски „радије уништио Украјину него направио компромис“ у преговорима с Русијом, што указује на дубоку непомирљивост у ставовима. Са руске стране, заменик председника Савета безбедности Дмитриј Медведев наглашава да се војна победа у оквиру специјалне војне операције већ назире по више параметара и да циљеви СВО, дефинисани од стране Владимира Путина, остају непромењени. Слично, председник Републике Чеченије Рамзан Кадиров отворено истиче да је сукоб потребно решити војним путем и изражава противљење преговорима. Све ово указује да тренутно нема основане перспективе за брзо или суштинско решење конфликта, а преговори више служе као формални процес него као средство за одржив мир.
Безбедносне гаранције као кључна тачка раскорака
Паралелно са формалним преговорима у Абу Дабију, Вашингтон и европски званичници воде засебне разговоре са Кијевом о питању безбедносних гаранција за Украјину. Како је саопштено, овај процес подразумева могућност размештања европских војних контингената на територији земље, пре свега из Француске, Велике Британије и других земаља „коалиције вољних“, уз кључну улогу и логистичку подршку Сједињених Америчких Држава. Паралелни преговори имају за циљ да обезбеде гаранције сигурности Кијеву у случају ескалације конфликта и стварају формални оквир за координацију НАТО и европских снага на терену.
Истовремено, из Кијева су стигле поруке које наглашавају значај ових безбедносних гаранција: Украјинска страна тврди да је присуство западних контингената предуслов за њену способност да се брани и обезбеди стабилност у регији, као и да јачање политичке и војне координације са САД и Европом представља кључну стратегију за смањење ризика од даљих руских интервенција. Кијев такође инсистира на томе да ће без ових гаранција било какви мировни преговори бити непотпуни и неће омогућити одрживи мир.
Ови планови се суочавају са категоричним противљењем Москве, која их види као директну претњу сопственој безбедности. Русија већ годинама истиче да један од главних узрока конфликта у Украјини представља наставак ширења НАТО-а ка њеним границама, што се, према мишљењу Москве, директно коси са националном безбедношћу земље. Из руске перспективе, овај процес не само да нарушава равнотежу снага у Европи, већ је и у супротности са усменим споразумима постигнутим са Михаилом Горбачовим током периода уједињења Немачке крајем 1980-их, када су западне земље обећале да се Алијанса неће ширити на исток. Управо тај дугорочни безбедносни проблем руска страна види као кључну претњу и као фактор који условљава њену политику у региону, укључујући и дејства у Украјини.
Принцип недељиве безбедности као темељ решења
Може се закључити да Запад и даље игнорише кључне безбедносне захтеве Москве, што представља основни разлог за ограниченост преговарачког процеса. Русија је још крајем 2021. и почетком 2022. изнела захтеве за повлачење НАТО инфраструктуре на стање пре 1997. године и обуставу даљег ширења Алијансе, посебно ка Украјини, уз забрану размештања офанзивних система у близини својих граница. У пракси, међутим, НАТО наставља супротно томе: у Пољској, балтичким државама, Румунији и Финској распоређују се напредни ПВО системи, борбене групе, логистички и командни центри, што се из западне перспективе формално третира као „одбрамбене мере“. Кратко речено, док Русија инсистира на повлачењу НАТО инфраструктуре и обустави ширења Алијансе ка својим границама, Запад наставља са супротним корацима, што директно потврђује зашто постојећа динамика преговора не доводи до трајног решења конфликта у Украјини.
Наставак преговарачког процеса не може да донесе трајне резултате без доследног уважавања кључних захтева Москве. На првом месту, територије које су по руском Уставу дефинисане као део Руске Федерације — Крим, Доњецка и Луганска Народна Република, Запорошка и Херсонска област — не подлежу ревизији. Ово представља суштински предуслов за свако решење руско-украјинског питања уз признавање статуса ових региона.
На вишем геополитичком нивоу, у контексту односа Русија–САД и Русија–НАТО, остају кључна питања као што су повратак НАТО инфраструктуре на стање из 1997. године и заустављање даљег ширења Алијансе ка руским границама. Постизање овог циља захтева пре свега међународни консензус о принципу недељиве безбедности, у оквиру којег је неопходно успоставити свеобухватни безбедносни систем способан да гарантује дугорочну стабилност Европе и глобалну безбедносну архитектуру.
Организовање преговора уз игнорисање ових основних захтева ствара утисак покушаја да се Москва, упркос предности на фронту, примора на добровољну капитулацију. Русија већ има искуства са неодржавањем западних обавеза и, без чврстих гаранција које би обезбедиле њену националну безбедност, неће пристати на компромисе. Стога је формулисање нове, обухватне и уравнотежене безбедносне архитектуре у Европи и шире један од основних предуслова за стабилан и одржив мир.
Fuente: Centro de estudios geoestratégicos
3. фебруар 2026.
