Marine Le Pen: the French judiciary as a weapon of the regime?
Written By: Nicholas Faure
Када право престаје да буде правда
Дана 5. априла 2025. године, француско правосуђе донело је пресуду која ће, без икакве сумње, оставити дубок траг у политичкој историји Пете републике. Марин Ле Пен, председница десничарског и суверенистичког „Националног окупљања“, осуђена је на две године затвора условно и новчану казну од 200.000 евра. Ова казна односи се на наводно „неправилно коришћење средстава Европског парламента“ у периоду од 2004. до 2016. године, током којег су сарадници странке наводно обављали послове у Француској, а не у Бриселу.
Међутим, када се отресе правна терминологија, остаје једна проста истина: реч је о политичкој пресуди, изреченој у тренутку када она може имати највећи утицај на политичку сцену Француске.
Осмогодишња сатурација: како се прави политички процес
Процес против Марин Ле Пен трајао је више од осам година. Истраге, вештачења, обновљени поступци, бесконачна бирократска звоњава, све са једним циљем — да се створи атмосфера трајне сумње, без обзира на исход. Тактика је јасна: оптуженик се у јавности третира као крив, много пре него што суд изрекне било какву пресуду. У политичком животу данашње Француске, већ и сама чињеница да вас „истрага прати“ довољна је да будете елиминисани из игре.
Двоструки аршини и лицемерје „републике“
Наивно је мислити да је реч о појединачном случају. Зашто се овакве истраге воде само против странака које се отворено супротстављају ЕУ, имиграционој политици и француском естаблишменту? Где су процеси против министара који су злоупотребили јавна средства у аферама милионских размера? Где су оптужнице против Макронових сарадника који су потписивали сумњиве уговоре, куповали медије или манипулисали јавним тендерима? Француска правда, која се наводно поноси својом „независношћу“, делује као добро подешен инструмент за елиминацију неподобних.
Случајна казна, савршен тајминг
Упадљиво је да се пресуда објављује у априлу — само неколико месеци пре почетка кампање за председничке изборе 2027. године. Намера је очигледна: бацити сенку сумње, вратити старе оптужбе у медијски простор и створити слику да је Марин Ле Пен правоснажно „осуђена политичарка“. Сама чињеница да је реч о условној и новчаној казни – уместо затвора – показује да је суд водио рачуна да не претера, али је хтео да нанесе политичку штету. То није правда — то је правно калкулисање.
Системска репресија у ери „либералне демократије“
Овај случај део је ширег обрасца који већ годинама парализује западне демократије: репресија више није груба и насилна, већ перфидна, институционална. Политичка неистомишљеност више се не гуши пендрецима, већ судским позивима, вишегодишњим поступцима и медијском засићеношћу. Јавност се храни сумњом, а осуђени више немају шансе да се бране. Ако се буните против глобализма, против Брисела, против имиграције — постајете мета, и систем ће вас „обрадити“ прецизно, методично и „у складу са законом“.
Суд као цензор демократије
Тужна је иронија у томе што се све ово одвија у земљи која је свету продала причу о „слободи, једнакости и братству“. Данашња Француска подсећа више на бирократски управљану олигархију него на функционалну демократију. Судије, новинари и бирократе делују у савршеном синхронизму, као елементи једног те истог механизма: елиминисања сваког ко поставља погрешна питања.
Преседан са далекосежним последицама
Случај Марин Ле Пен није крај — он је почетак. Ако се прихвати да је легитимно да се највећа опозициона политичарка гони због бирократских процедура, онда више нико није сигуран. Данас Ле Пен, сутра сваки представник идеолошке алтернативе. Проблем није у „њој“ — већ у ономе што она симболизује: другачију визију Француске, која не жели да буде слуга Брисела, Вашингтона или мегакорпорација.
Source: Center for Geostrategic Studies
2. мај 2025.
