Глобална реконфигурација моћи: Иран, Венецуела и борба за контролу стратешких простора

Пише: Горан Пановић, експерт Центра за геостратешке студије

Увод: свет у фази убрзаног геополитичког клизања

Светски поредак улази у фазу убрзане трансформације у којој се класичне норме суверенитета, међународног права и колективне безбедности све чешће замењују прагматичном логиком силе, ресурса и превентивне доминације. Догађаји у Ирану, Венецуели и на Арктику нису изоловани инциденти, већ делови исте стратешке матрице.

ИРАН: УНУТРАШЊА НЕСТАБИЛНОСТ КАО СТРАТЕШКИ ЦИЉ

Иран представља једну од кључних регионалних сила Блиског истока. Са приближно 90 милиона становника, развијеном армијом и значајним капацитетима у домену беспилотних летелица — од планирајућих дронова са ласерским навођењем до платформи на бензински и млазни погон — Иран је држава која располаже озбиљним одвраћајућим потенцијалом.

Протести и модел „обојене револуције“

Догађаји на улицама Ирана све више превазилазе оквире спонтаног социјалног незадовољства. Протести, који су иницијално имали економску и социјалну димензију, еволуирали су у политичке и, у појединим случајевима, оружане форме деловања.

Сцене у којима наоружани нападачи ликвидирају шефа полицијске станице у покрету не могу се тумачити као израз социјалног бунта или борбе за животни стандард. Такав начин деловања упућује на елементе организованог терора и диверзије.

Препознатљив је и већ виђен модел:

активирање протеста у мањим местима,

координисано пребацивање тежишта у велике градове,

изазивање инцидената који воде ка нападима на институције државе, медијске центре и симболе власти.

Питање лидера и спољне координације

Кључна аномалија јесте одсуство јасно идентификованог лидерства протеста. Масовни покрети оваквог интензитета по правилу имају више нивоа командовања, чији се идентитет, из безбедносних разлога, прикрива.

Све више индиција указује да оперативно језгро не чине локални актери, већ структуре које делују као посредници спољних интереса. У том контексту, Израел се појављује као држава која систематски води превентивну стратегију дестабилизације Ирана, с циљем трајног онемогућавања било каквог иранског утицаја на безбедност Израела.

Реакција иранских власти — у почетку умерена и уздржана — као и релативно ограничена употреба Републиканске гарде, додатно упућују на настојање да се избегне унутрашња ескалација, чак и по цену губитка симболичког ауторитета, што је било очигледно у случају уништавања споменика генералу Касему Сулејманију.

ВЕНЕЦУЕЛА: ОД СУВЕРЕНЕ ДРЖАВЕ ДО ФУНКЦИОНАЛНЕ КОЛОНИЈЕ

Такозвана „полицијска операција“ у Каракасу представља пример савременог облика интервенције, где се употреба силе формално измешта из домена војне у домен безбедносних и паравојних структура.

Ангажовањем федералних агенција и приватних безбедносних компанија, администрација САД избегла је потребу за формалном сагласношћу Конгреса, иако су последице биле војно и политички далекосежне.

Институционална капитулација

Непосредно након хапшења председника:

постављен је вршилац дужности председника,

потписан је споразум о продаји венецуеланске нафте САД у вредности од око две милијарде долара,

уследила је обавеза да се кључне испоруке робе и услуга реализују преко америчких произвођача.

Овим је Венецуела де факто одустала од активне одбране свог суверенитета и прихватила модел спољне контроле над сопственим ресурсима.

ДАНСКА И ГРЕНЛАНД: СУВЕРЕНИТЕТ У ОКВИРУ НАТО ПАРАДОКСА

Краљевина Данска, једна од првих држава које су признале једнострано проглашену независност Косова, сада се суочава са сопственим преседаном. Амерички интерес за Гренланд не поставља питање „да ли“, већ „како“ ће доћи до трансфера контроле.

Иако би се Данска формално могла позвати на члан 5 НАТО пакта, реалност је да унутрашњи конфликт унутар Алијансе није опција. Притисак ће се спроводити комбинацијом:

финансијских уступака,

политичког притиска,

безбедносних гаранција и претњи санкцијама.

Контрола Гренланда пружа САД стратешко време за рану детекцију и одбрану од потенцијалних ракетних претњи, док Русија задржава предност у арктичком региону захваљујући највећој флоти нуклеарних ледоломаца.

РУСИЈА И КИНА: КОНТРОЛИСАН ОДГОВОР

Заплена руског танкера под административним изговорима оставља простор за симетричан, али одмерен одговор Москве. Истовремено, Кина се позиционирала као најдиректнији критичар америчких потеза, што се огледа и у најављеним заједничким војним вежбама Кине, Русије и Ирана.

Ови потези указују на постепено формирање алтернативних безбедносних и политичких платформи ван западних структура.

ЕВРОПА И СРБИЈА: СУВЕРЕНИТЕТ КАО ПОЛИТИЧКА ВЕШТИНА

Европска унија и НАТО улазе у период унутрашњих преиспитивања. Мање државе све више ће настојати да очувају минимални степен суверенитета кроз ослањање на велике заштитнике.

За Србију, одбрана суверенитета више није декларативна позиција, већ питање активне геополитичке оријентације и савезништва. У свету у којем економске санкције и финансијски притисци постају примарно средство контроле, неутралност постаје сложена и скупа стратегија.

Закључак: свет без кочница

Уколико се настави тренутни темпо геополитичких померања, свет ће у наредне две до три године ући у фазу у којој повратак на претходни модел међународних односа више неће бити могућ. У том „тобогану историје“, политичка инерција замењује дипломатију, а моћ постаје једини гарант безбедности.

Source: Center for Geostrategic Studies

Насловна фотографија: Кампања опозиције „крваве руке“ у Ирану (bbc.com)

13. јануар 2026.