Драгана Трифковић: Како државни и медијски механизми Запада дискредитују независне гласове
Dragana Trifkovic, Director General of the Center for geostrategic studies
Организоване медијске кампање које имају за циљ да дискредитују појединце или групе са независним политичким ставовима — кроз етикетирање као „руски шпијуни“, „екстремисти“, „теоретичари завере“ и слично — нису случајне нити су искључиво последица појединачних гласова. Оне су део ширег феномена политичке комуникације, информационе борбе и сукоба на јавном информативном простору. У европским земљама, нарочито у условима политичке кризе и геополитичких сукоба, делови извршне власти, безбедносне службе или са њима повезани медијски центри користе медије како би маргинализовали критичаре, представљајући их као безбедносну претњу или „стране агенте“.
У академским, истраживачким и парламентарним расправама идентификован је читав низ западних структура које системски учествују у информационим операцијама, укључујући дискредитацију независних појединаца, иако се то најчешће формално представља као „борба против дезинформација“, „заштита демократије“ или „стратешке комуникације“. Ове структуре даље имплементирају своје механизме на ниже нивое као што су медији и НВО. Велики медији који су финансијски зависни од државе, повезани са крупним капиталом или идеолошки усаглашени са доминантном спољнополитичком линијом често учествују у оркестрираним наративима, где се понављају исте оптужбе без судских доказа, уз селективно цитирање и етикетирање. Поједине невладине организације, посебно оне које су финансиране из иностранства и укључене у програме „борбе против дезинформација“ делују као пара-медијски актери, дајући „стручни легитимитет“ оптужбама које се затим шире кроз медије.
Мултинационални центар НАТО-а за стратешке комуникације: цивилно друштво као мета наратива
Један од кључних центара у Европи је NATO Strategic Communications Centre of Excellence (StratCom COE) – мултинационална истраживачка и стручна институција са седиштем у Риги, Летонија, чија званична улога је да „штити и унапређује стратегијске комуникације за НАТО, његове савезнике и партнере“. Центар који је основан 2014. године је акредитована међународна организација коју финансирају и подржавају земље учеснице, али није део формалне НАТО командне структуре. Он је један у мрежи центара изврсности НАТО које активно учествују у планирању и успостављању различитих војних области деловања попут Сајбер одбрана – Талин, Естонија, Контраобавештајне активности – Краков, Пољска, Енергетска безбедност – Вилњус, Литванија и др.
Према тврдњама Кристофера Швитанског и других аутора радни фокус Центра изврсности за стратешку комуникацију (STRATCOM) у Риги је да се цивилно друштво придобије за НАТО наративе. У својој анализи под називом „НАТО центри изврсности – Покретач војне трансформације“ Швитански пише да је „Стратешка комуникација“ термин који НАТО и ЕУ већ неколико година користе за означавање својих комуникационих активности, чији је изричити циљ, између осталог, да сопствено становништво убеде у легитимитет и неопходност војних интервенција (Boudreau 2016, стр. 9). „Ови напори обухватају, поред делегитимизације НАТО-критичких ставова, и умањивање значаја употребе конвенционалног наоружања“, закључује Швитански.
Игра невидљивих руку: како обавештајци обликују наративе
Након 2016. године, обавештајно-безбедносни центри САД и Велике Британије додатно су значајно проширили своје деловање у такозваном „информационом окружењу“, третирајући јавно мњење као простор стратешког утицаја. Под изговором борбе против „дезинформација“ и „малигног утицаја“, развијени су модели индиректног деловања који омогућавају обликовање доминантних наратива без формалног и видљивог ангажмана државе. Кључну улогу у том процесу имају посредне структуре – НВО, истраживачки центри и медијски партнери – које делују као продужена рука безбедносних приоритета, али са привидом независности.
У том контексту, америчке структуре (CIA, NSA, DIA) ослањају се на мрежу финансираних организација и think tank-ова који производе „експертске“ анализе, дефинишу пожељне интерпретације догађаја и означавају појединце или ставове као проблематичне. Ови садржаји се затим умрежено пласирају кроз водеће медије и дигиталне платформе, чиме се постиже ефекат координисаног јавног притиска, без директне одговорности државних институција. На тај начин, граница између информисања, безбедности и политичке пропаганде постаје све нејаснија.
Сличан, али још отвореније координисан модел примењен је у Великој Британији кроз програм Integrity Initiative, који је, према објављеним интерним документима, финансиран из буџета британског Министарства спољних послова. Овај програм је подразумевао формирање тајних „кластера утицаја“ по европским државама, састављених од новинара, аналитичара и академика, чији је задатак био синхронизовано деловање у медијима и дискредитација појединаца који одступају од званичне НАТО и британске линије. Таква пракса довела је до систематског етикетирања независних гласова као „екстремиста“, „теоретичара завере“ или „страних агената“, чиме се сузио простор за легитимну јавну дебату.
Укупно посматрано, деловање ових центара указује на структурни помак ка управљању дискурсом, у коме се политички неподобни ставови не побијају аргументима, већ се маргинализују кроз координисане кампање дискредитације. Последица је слабљење слободе изражавања и трансформација демократског простора у контролисано информационо поље.
Европска унија – институционализована контрола наратива
За разлику од америчког и британског модела, који се у великој мери ослањају на посредне и формално независне актере, Европска унија је процес управљања наративима подигла на отворено институционални ниво. Кључни инструмент у том систему представља EU East StratCom Task Force, тело које делује у оквиру Европске службе за спољне послове (EEAS), односно саме дипломатске структуре ЕУ. Ова јединица је формирана са званичним циљем „супротстављања дезинформацијама“, пре свега у вези са Русијом и источним суседством ЕУ. Њен највидљивији алат је платформа EUvsDisinfo, која прикупља, анализира и јавно означава медијске садржаје, ауторе и изјаве као „дезинформацију“ или „пропаганду“. Међутим, у пракси, овај механизам функционише као квази-судски систем без икаквих процесних гаранција.
Кључни проблеми и спорне праксе
- Листе „дезинформатора“ без правног основа
EUvsDisinfo јавно објављује листе медија, новинара и аналитичара који су означени као извори „дезинформација“, без судског поступка, права на одбрану, транспарентних критеријума и могућности ефикасне жалбе. Оваква пракса има директне последице по професионални углед, финансијску одрживост и слободу рада означених лица.
- Произвољни и политички критеријуми
Критеријуми за означавање садржаја као „дезинформације“ често нису засновани на доказаној неистинитости, већ на неслагању са званичном политиком ЕУ, критичком односу према НАТО, санкцијама или спољној политици те алтернативним геополитичким анализама. На тај начин, чињенични спор, аналитичко мишљење и политичка критика своде се у једну категорију „пропаганде“.
- Брисање границе између новинарства и „безбедносне претње“
Посебно је проблематично што EU East StratCom Task Force делује у оквиру спољнополитичког и безбедносног апарата, а не независног медијског или правосудног тела. То значи да новинарски рад бива третиран као безбедносни ризик, критичко мишљење као облик „хибридне претње“, а јавна дебата као простор који захтева „управљање“.
Правни и демократски аспект
Оваква пракса је у директној супротности са Европском конвенцијом о људским правима, посебно чланом 10 (слобода изражавања) и основним принципима правне државе (претпоставка невиности, право на правни лек).
Без обзира на те чињенице, ово се оправдава позивањем на „ванредне околности“, „хибридне претње“ и „рат против дезинформација“, чиме се уводи перманентно ванредно стање у сфери слободе говора, без јасног временског или правног ограничења. Дакле Европска конвенција о људским правима је незванично укинута.
Conclusion
Синергијско деловање структура САД, Велике Британије и Европске уније, са EU East StratCom Task Force као завршном кариком тог ланца, сведочи о дубокој промени начина на који се политичка моћ остварује у савременим западним друштвима. Уместо надметања аргумената, успоставља се управљање наративима; уместо отворене дебате, примењује се селективна легитимација „дозвољених“ ставова. Тако политичка неподобност постаје основ за јавну дискредитацију и прогон, а Европска унија се трансформише из заједнице засноване на правима у технократски систем контролисаног дискурса, у коме се правни систем злоупотребљава за сузбијање плурализма.
Прогон независних лица у том контексту није изузетак, већ логична последица система који не трпи аутономију. Независни појединци се таргетирају управо зато што не припадају контролисаним структурама, не могу бити дисциплиновани институционалним притисцима и располажу сопственим кредибилитетом и публиком. Циљ таквих кампања није кривично гоњење, већ ефикаснија и тиша мера — дискредитација, социјална изолација и онемогућавање професионалног деловања. На тај начин, демократски поредак се не укида формално, већ се изнутра преобликује у систем у коме је слобода изражавања условна, а јавни простор строго надзиран. Тиме добијамо строгу диктатуру упаковану у демократски омот.
Source: Center for Geostrategic Studies
4. јануар 2026.
Instructions:
Briefing European Parliamentary Research Service
https://www.eeas.europa.eu/eeas/eeas-strategic-communication-task-forces_en
https://wissenschaft-und-frieden.de/artikel/nato-exzellenzzentren/
