Јован Пламенац: Небо и поднебесје – ко је жито а ко кукољ
Пише: Јован Пламенац
Да ли су студентски протести у Србији онај мач Господњи из Светог Јеванђеља: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“.
Протести студената којима је повод урушавање надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду при чему је погинуло седамнаесторо људи, којима су се касније прикључили и други грађани, учинили су Србију, метафорички речено, великом пијацом на чијим тезгама је свакојаких ђаконија: политичких, идеолошких, духовних, културолошких… Исто тако и под тезгама: од обавјештајних до криминалних. Вода живота у Србији је узбуркана и замућена и погодна је за лов.
Као што на зеленој пијаци има за свачији укус и свачији џеп, тако на овој има за свачији вриједносни систем живота: од сатанског, преко демократског, до јеванђељског.
У складу са учењем знаменитог психијатра Алфреда Адлера о социјалном интересу, из којег произилази да начин на који човјек види друге људе одражава начин на који види свијет и себе, људи у Србији гледају и на студентске протесте. На тој „пијаци“ не траже оно што им одговара, него оно што им не ваља и онда им читава пијаца није добра јер – на њој има и онога што им не одговара.
Тако српски родољуби у студентским протестима виде другосрбијанце и они им заклањају поглед на родољубиву димензију протеста, а другосрбијанци у њима виде националисте, десничаре који им заклањају поглед на грађанску димензију протеста.
Власт у Србији у протестима види озбиљну опасност по себе, јавно их означава као „обојену револуцију“ и довија се да у њима сукобљава њихов грађански и патриотски карактер. Формална опозиција, већинска у Србији, у протестима такође види опасност по себе, по број мандата који ће им грађани повјерити на наредним изборима, и на кварно им гура клипове у точкове.
Црква (СПЦ), коју чине клир и хаос, крштени народ којег је и међу онима који подржавају власт и међу онима који подржавају протесте, у јавној конверзацији појмовно редукована на високи клир, држи се по страни све држећи страну актуелној власти.
ПРСТ ПРОТЕСТА НА СРПСКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ
Однос другосрбијанске интелигенције, узрасле на комунистичком духовном и моралном насљеђу и стасале у његовој природној надградњи западњачког лијевог тоталитаризма, према студентским протестима је складан, хармоничан. Ова интелигенција комунистички, односно лијево-либерално дисциплиновано, грантовски послушно, подржава у студентским протестима оно њима идеолошки сродно, у исто вријеме вриједно се обрачунавајући са националним, традиционалним и надасве православним у њима.
Са друге стране, патриотска интелигенција је располућена: на оне који студентске протесте подржавају са задршком и оне који их подржавају безрезервно.
Први на студентске протесте пројектују своје искуство и своје поимање стварности, гледају их кроз перископ своје политичке припадности, својих амбиција, своје вокације, своје користи, својих идеолошких и духовних одредница, те својих подјела, надгорњавања, препирки, препуцавања, па и свађа и настоје да студентима навуку своје чизме и да их угурају у пртину коју су они начинили.
Други их бланко подржавају да кроз политичку и културну шикару у којој дишу на трску сами разгрћу путеве у своју будућност, јер будућност ових младих људи није и њихова будућност.
Медији који подржавају власт, који су инструмент власти, друге ревносно стружу на ситно ренде, а прве на крупно, допуштајући им и да се провуку на њихове ступце и у њихове емисије као мања штета од користи.
МАЧ ГОСПОДЊИ НАД СРБИЈОМ
Да ли је студентским протестима у Србији народ досегао онај мач Господњи из Светог Јеванђеља („Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“), којег свети владика Николај Велимировић објашњава: „Нисам дошао да измирим истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат, Бога и демона; него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога, да се не мешају“?
Да ли је то мач који ће у немиру раздвојити традиционалне породичне, моралне, културне и духовне вриједности српског народа од неоколонијалних: иностраних кредита које прате политичка и економска условљавања и зависност, продаје стратешких ресурса и инфраструктуре корпоративном капиталу, мигрантске најезде, културне глобализације, синкретистичког неопаганизма…, или само правно устројено од клијентелистичког друштва, ред од беспоретка?
Да ли је то мач који ће сасјећи српску свекорупцију? Као што је гордост мајка свих грјехова, тако је корупција мајка народног страдања. Као што јаки пљусак изазове поплаве у којима вода продире у све пукотине на које наиђе, тако и високу корупцију није могуће запријечити на највишем нивоу друштва (политичком, привредном, културном, медијском, научном…) и она продире у све његове моралне пукотина, све до најнижих слојева.
Да ли то то мач који ће сачувати Косово и Метохију у саставу Србије, који ће одбити глобалистичке шнајдере мапа од Војводине и Санџака?
У ИШЧЕКИВАЊУ БОЖИЈЕГ СУДА
Студентски протести у Србији као да су персонификација јеванђељске приче о добром сјемену и кукољу, коровској трави која расте са пшеницом. Онима који подржавају власт добро сјеме су они а кукољ они који подржавају протесте. Исто тако, онима који подржавају протесте они су добро сјеме а кукољ они који подржавају власт. И једни и други настоје да почупају кукољ, оне друге, како би они неометани од њега узрастали у својим врједносним нормама, или својим интересима.
Господ упозорава своје ученике да чупајући кукољ могу ишчупати и жито, па им каже да је потребно да буду стрпљиви, да сачекају жетву па онда жито смјесте у житнице а кукољ спале. Јер, коначни суд није у њиховом рукама, него Божијим.
Божији суд не значи: мир, мир, мир – нико није крив, нити измирење народа на основама политичких односа у којима је нека интересна групација заузела стратешке друштвене коте. Јер, треба да живе и они који не припадају тој интересној групацији.
У ишчекивању Божијег суда и „одвајања јагањаца од јаради“, у друштвеној употреби је људски суд. Као што у својој држави хоће да живе они који су на власти, тако хоће и они који нијесу. Такође, у својој држави хоће да живе, колоквијално, па и паушално речено, и грађанисти и родољуби.
Студенти су у протесте ушли са основном идејом брушења оштрице која раздваја грађанску и родољубну Србију. Што је од те идеје остало, показаће се када се буду предавале листе за изборе којих ће, кад-тад, бити.
Можда студентски протести у Србији, саплитани и од споља и изнутра државе, до избора и пропадну, као што су пропадале сељачке буне. Али, сасвим је извјесно, изродиће нову политичку снагу која ће изродити нову политичку елиту.
Када би људи о другим људима судили искључиво на основу доброг у њима, са свијешћу да су дјеца једног Творца, живјели би у Едену. Како то није случај, живе у „злу овога свијета“.
Било како било, у миру или не, у љубави или мржњи, народ у Србији, али и Црној Гори и Републици Српској, које такође запљускују таласи узбурканог Србијанског мора, упућен је да живи на истој територији, под истим Сунцем, дишући исти ваздух.
Никада на оној пијаци с почетка овог текста неће бити само онога што је једном човјеку, или једној политичкој структури, или једној интересној групацији, или једној идеологији по укусу.
Извот: Печат
23. новембар 2025.
