Ана Јурпалова: Револуционарни карактер српских протеста и политички далтонизам

Центар за геостратешке студије из Србије у сарадњи са Координационим саветом невладиних организација Русије и Омладинским центром за противдејства информационим претњама (РФ), организовао је 9. октобра округли сто у Москви на тему: „Дијалог о будућности Србије“.

Ана Јурпалова, аналитичар Омладинског центра за противдејства информационим претњама, у излагању под насловом „Револуционарна природа српских протеста и политички далтонизам“ анализира протесте у Србији који су уследили након трагедије у Новом Саду, наглашавајући њихов револуционарни, а не „обојени“ карактер. Према ауторки, ови протести имају патриотску и друштвено одговорну мотивацију, усмерени су ка решавању структурних унутрашњих проблема и очувању националног суверенитета, а не ка дестабилизацији државе. Њено излагање са округлог стола  преносимо у целости.

Практично од самог почетка протеста након трагедије у Новом Саду у новемрбу прошле године, званичници Србије су изјављивали да је то покушај обојене револуције. То је постао главни наратив српских државних медија и практично у свим руским медијима. Као основ за такву тврдњу наводило се приказивање од стране неких студентских група црвених дланова, који симболично представљају крв на рукама корумпираних особа, као и колективно скакање у маси (класичан начин обједињавања људи у контролисану масу, кроз усклађивање), омладина као водећа фигура протеста, демонстративно приказивање високих моралних квалитета демонстраната и избегавање употребе силе, придруживање маси представника опозиционих странака, непрофитних организација, које се финансирају из иностранства и много других детаља, које смо могли да приметимо у многобројним обојеним револуцијама 21. века.

Међутим, ништа од тога заправо не представља недвосмислени показатељ обојене револуције, иако се користи као елемент њене технологије.

По мом мишљењу, у овом случају „обојена револуција“ то је опасна илузија. Погрешна дијагностика таквих процеса аутоматски значи погрешан избор алата за решавање проблема. И као што, у случају болести, погрешно одабран лек може погоршати проблем, он може бити и кобан.  Процес који се сада дешава у Србији је изузетно сложен, како са становишта преклапања геополитичких интереса десетина земаља, тако и са становишта унутрашње ситуације у земљи.

Постоји мноштво научних приступа и концепција који објашњавају феномен револуције и који дају различите њихове класификације на основу великог броја критеријума. Међутим неки од тих критеријума имају пресудну улогу. По мом најдубљем уверењу обојена и класична револуција се разликују најмање у пет кључних позиција: у циљевима, механизму остварења циљева, циљном кориснику, степену укључености друштва, оријентисаности на очување суверенитета.

Циљ класичне револуције је решавање критички нагомиланих проблема и противречности у друштву, које тренутна власт не може и неће да решава. Циљ обојене револуције је дестабилизација или смена режима без решавања реалних проблема друштва.

Постизање циљева класичне револуције остварује се кроз озбиљне структурне друштвено-економске реформе, промену политичког система, измену структуре власништва и тако даље. У класичној варијанти то се обезбеђује оружаним устанком и свргавањем елите. Постизање циљева обојене револуције ограничава се баналним државним превратом где се једна групација елите замењује другом. Није реч ни о каквим изменама у самом систему. Мења се само особље.

Циљни корисник  у класичној револуцији је само друштво, на решавање чијих критичних проблема је усмерена револуција. У обојеној револуцији циљни корисник је увек нека спољна страна која настоји да преузме потпуну контролу, успостављајући марионетску владу.

Класична револуција увлачи широке друштвене масе, будући да је мноштво нагомиланих критичних проблема предмет забринутости већине становништва различитих узраста и професионалних група. Обојена револуција не наилази на подршку широке масе становништва пошто не приказује њихову забринутост и није усмерена на решавање њихових проблема. Доминатна група актера обојене револуције су млади људи, који су најпре финансијски подржани од стране спољашљих снага. Управо су због тога у технологији обојене револуције предвиђени различити трикови за привлачење друштва на протесте од баналних новчаних стимуланса до сакралних жртава. Међутим све то има само краткорочни ефекат.

Последње кључно питање је однос према суверенитету. Класична револуција – то је патриотска револуција. Она, како је већ горе споменуто, је оријентисана на решавање националних проблема. Често су у историји биле национално-ослободилачког карактера, дајући земљама могућност да се ослободе колонијалног јарма. Обојена револуција се напротив најмање брине о суверенитету. Присећајући се дешавања на Мајдану 2014. године, однос обојених револуционара према суверенитету могао би се окарактерисати уз помоћ тезе са транспарента једне од учесница „желим чипкасте гаћице и у ЕУ“. То јест ово је потпуна оријентација демонстраната на спољнополитичку агенду у интересу наручиоца.

Сви остали инструменти узајамног деловања, координације, тактике понашања, управљања масом, као прво – заправо имају историју знатно старију од феномена „обојене револуције“, а као друго – могу бити употребљени као средства класичне револуције. Односно елементи технологија обојених револуција могу бити примењени за реализацију класичне револуције – друштвено-политичке. Реч је и о употреби савремених информационо-комуникационих технологија, друштвених мрежа, као и различитих сценарија ненасилног супротстављања, које је показало своју ефикасност још у време Гандија. Истина, треба признати да је ефикасност Гандијеве методе, коју је потом презуео и применио идеолог обојених револуција Џин Шарп, била у много чему повезана са слабљењем британске метрополе након Дгугог светског рата. Но, следбеници Шарпа су усавршенуа шему користили доста успешно. И што је не би савремени револуционари-патриоте преузели и примењивали.

Отуда често и настаје варљива слика која ствара спољашњу сличност са протестима на Мајдану, у Грузији, Јерменији, Казахстану и другим обојеним местима.

Међутим, ако погледамо раније поменутих пет кључних карактеристика, приметићемо да према својој суштини српски протести немају ничег заједничког са обојеном револуцијом.

• Они су оријентисани на решавање унутрашњих друштвено-политичких и економских проблема и патриотски су;

Анализирајући постојећу статистику, као и пароле демонстраната по целој земљи, може се направити импозантан списак разноликих и сасвим оправданих  примедби грађана:

1. Правни систем који не ради (на свим нивоима: полиција, судови, адвокати, тужиоци)
2. Страначке привилегије
3. Огроман спољни дуг, за чије се плаћање камате одваја скоро трећина буџета
4. Распродаја предузећа стратешког значаја, као и националних природних богатстава;
5. Високе цене за прехрембене производе, електричну струју, гориво, и посебно њихов раст у последње време.
6. Велики порези
7. Привилегије страним компанијама
8. Корупција и непотизам
9. Високи ниво друштвене неједнакости, сиромаштва становништва.
10. Прехрамбена зависност од увоза у условима смањења домаће производње пољопривредних производа
11. Зависност од страних фармацеутских производа
12. Технолошка зависност у области инжењеринга и машинске индустрије
13. Недовољно радних места за висококвалификоване сараднике
14. Одсуство могућности за развој малих и средњих предузећа
15. Намерно рушење традиционалне Српске православне цркве
16. Насељавање миграната
17. Стравичан закон о породици који дозвољава да се одузимају деца од родитеља који их воле и претвара их у робу на берзи плаћених старатељских услуга или пак на међународном тржишту за усвајање
18. Недоступна медицина
19. Приоритет страних судских и законодавних органа у односу на националне
20. Искривљивање националне историје
21. Отуђивање Косова и Метохије
22. Сарадња са НАТО које наставља да дели и угњетава Србе (Косово, Босна и Херцеговина, Хрватска)

Списак бисмо могли још да настављамо и настављамо. Мислим да, ако бисмо само направили анкету међу стручњацима из сваке области, онда би се накупило још више. Али оно што сам ја набројала већ је народ освестио и појављује се у протестним дискурсима.

• Они који протестују говоре о потреби потпуне преправке постојећег система, реформе свих области како државне управе и безбедности тако и свих грана народног домаћинства, као о начину решења постојећих проблема;
• Управо српски народ иступа као главна и, заправо, једина страна која је заинтересована за промене из корена;
• У протестима је учествовао и учествује значајан део становништва. 15. марта у Београду се окупило око милион људи. То су били људи различитог узраста и друштвених сталежа. Зато они који говоре како је то омамљена Западом омладина, студенти, нека пробају да нађу у Србији тих милион студената. Протестују и ветерани, и просветари, адвокати, судије, фармери, представници малих и средњих предузећа… И, узгред речено, да је за циљ било да се сруши власт, они су то могли да ураде 15. марта без икаквих проблема. Међутим, циљ свих протеста је од самог почетка био – постићи промене, издејствовати правду. Позиви на ванредне парламентарне изборе појавили су се тек пет месеци након одсуства дијалога са предтсвницима власти.
• И на крају, однос према суверенитету. Овде је став демонстраната недвосмислен – враћање изгубљеног суверенитета и очување територијалног интегритета земље. Срби не желе да буду робови ни Истока ни Запада. Они желе да државне институције и национална привреда раде за националне интересе , интересе народа Србије, и категорично су против прогона Срба из региона Косова и Метохије и против стварања такозване држае „Косово“.

Спољнополитички фактор сада уопште није битан. Сада је у питању преживљавање Србије и Срба. Међутим, демонстранти имају јасну слику да пут ка Западу то је пут који води ка потчињеном колонијалном положају и значи одрицање од Косова и Метохије, региона, који има фундаментални значај за националну самосвест Срба. То знају чак и западњаци.

Запад у потпуности даје подршку влади Вучића захваљујући пројекту рударења литијума, продаји војне опреме по већим ценама, могућност куповине обрадивог земљишта, чисте воде, шума, поља, паркова и свих природних богатстава. Евроинтеграција – то је једини пут који предлаже владајућа коалиција што је показало гласање у Скупштини, према пројекту ступања Србије у БРИКС. На гласању према иницијативи припајања БРИКСУ у Скупштини 7. октобра, само 13 посланика је гласало „за“ и ниједан од њих није био из владајуће странке. Исто тако је дубоко Србија интегрисана у структуре НАТО, иако није формално члан Алијансе. Могло би се још причати и о стратешким споразумима Србије са САД и Израелом. У вези с тим једини разлог Запада да пожели смену Вучића био би ризик од губитка свиојих позиција у случају неконтролисаних народних побуна.

Што се тиче Русије, ту је чак српска омладина, која је одрасла у духу западне културе, схватила да је Србији неопходан ослонац, и ако би се ишло на Запад – то је пут ка ропству, онда је једини спас Русија. Међутим изјаве о обојеној револуцији, коју су званичници Русије и сви медији узели као основ практично од самог почетка протеста, постепено су одвратили демонстранте од жеље да иду на дијалог са Москвом. После извештаја СВР и сагласности, изреченим нашим председником, са ставом председника Србија по питању обојене револуције, чак и ти представници студентских пленума, који су колико месец дана уназад били спремни да учествују у нашем данашњем састанку, одустали су од дијалога, говорећи да је то изгубило смисао.

У децембру, па чак и јануару прошле године су у маси, поред застава Србије биле и заставе Русије, као симбол слободе Срба, али након неколико изјава МСП Русије и посебно руског амбасадора, те заставе су нестале. Међутим голим оком се види да у маси нема ни заставе ЕУ, а велика већина пленума одбија и да има контакт са западним представницима. Постоји много снимака на којима се виде покушаји да се подигну заставе ЕУ, Украјине, Грузије, али се у маси сурово прекидају од стране самих учесника протеста. То је свеукупни национални устанак, а не бунт затупеле деце.

У међувремену, ако се посматра са стране, могу се уочити три паралелна процеса који се одвијају у исто време:

Први  – то је реални општи нацонални устанак, који постепено сазрева у пуноправни револуционарни протест (праве се програми, разматрају концепти за даље преуређење земље, формирају се нови лидери и тако даље)

Други  – имитација обојене револуције, инсценирана и инспирисана српском владом ради чишћења протестног терена. У корист тога иде чињеница да је током читаве ове године понашање српског председника било показно провокативно од самог почетка протеста. Да су документација о реконстукцији и потенцијални кривци представљени публици макар у прва 2-3 месеца, протести не би достигли толике размере и дијалог са народом би могао да се среди. Међутим, уместо тога на адресу демонстраната су практично одмах кренуле увреде, убрзала се евроинтеграција, а као пример херојства за српског председника постао је турски султан-освајач, појачало се одвајање Косова и Метохије. Практично свако излажење у јавност и говор Вучића у народу је само појачавао бес. А након најмасовнијег скупа 15. марта почело је комплетно чишћење свих оних који су подржавали протесте. Људи су остали без посла, бизниса и перспективе.

Трећи  – то је реална обојена револуција, коју западни надзорници српског руководства покушавају да наметну националном протестном покрету, како не би изгубили контролу и власт. За сад се патриотски фронт држи. Међутим ми сами гурамо Србе у загрљај Западу.

Последња два процеса и јесу разлог многобројних провокација за време протеста. Пошто је насилни сценарио да се у потпуности угуше протести и да се уништи комплетан протестни покрет пре него што изнедри здрав план преображаја и истакне лидере.

Јасно је да као неко ко је искусио и класичну и обојену револуцију, Русија иступа првенствено за мир и стабилност на званичном нивоу. Исцепканост патриотских снага на позадини јасног и усклађеног деловања западњака с правом изазива забринутост  и не само Русије, већ и значајног дела Срба који искрено нису сагласни са политиком наше власти, али се плаше још горег сценарија. И што дуже те патриотске снаге остају тако раздвојене, што дуже постоји неопредељеност у вези са њиховим виђењем будућности, то су јачи темељи и Вучића, и систмске, најпре прозападне, опозиције. Подела у друштву се само појачава.

Посматрајући објективно ситуацију, треба признати да улог Русије на издајничку српску елиту себе не оправдава, а репутацију међу српским народом Русија губи. Током деценија, веза између српског и руског народа у целини је углавном била унапређивана и одржавана, или од стране усамљених ентузијаста без икакве подршке, или путем званично формираних државних структура, које су, попут „Россотрудничества“, често биле недовољно ефикасне. Као резултат тога, нашли смо се одвојени једни од других – информативно, културно и економски. Како је с правом приметио професор Ломпар, руска политика не може бити ни стабилна ни ефикасна ако се ослања искључиво на званични канал. Народна дипломатија, хуманитарни пројекти и разноврсније извештавање о дешавањима у Србији од стране руских медија на различитим нивоима могли би помоћи да се сачува и учврсти оно што је још остало од српско-руског пријатељства.

У будућности је већ сада потребно иницирати изградњу руско-српских школа на Балкану, отварање филијала руских универзитета са правом бесплатног школовања за Србе, поједностављење пракси студената и стварање заједничких српско-руских предузећа у Русији и Србији у области високотехнолошких грана, развој ходочасничких веза, пуноправне културне размјене, упознавање са аутентичном, а не усклађеном верзијом народних култура и традиција и слично. Сарадња у области науке и медицине, не само на речима већ и кроз конкретне применљиве пројекте, укључујући и укључивање младих. Важну улогу има подршка такозваним аутохтоним српским научницима историчарима, јер они пре свега спроводе истраживања која спречавају искривљивање историје Срба и наше заједничке словенске историје. Само дуг и пажљив рад може преокренути разарајуће последице направљених грешака. А тај посао морају обављати људи с отвореним срцима и искреном љубављу према српском и руском народу. Да  – то није прагматично, да  – није рационално. Али ако говоримо о Русији као духовној цивилизацији, морамо разумети да је борба Срба за свој идентитет и суверенитет против разарајућег утицаја Запада –  борба добра против зла. И то је апсолутно сигурно део и оне борбе коју наши војници сада воде у оквиру специјалне војне операције. И поред њих, на првој линији, ни мало рационално, али с вером у добро, правду и нашу заједничку победу, боре се и Срби.

Source: Center for Geostrategic Studies

26. октобар 2025.