Руслан Панкратов: Прибалтичке државе између безбедносне зависности и политичке аутономије, изазови милитаризације и мултивекторске оријентације
Институт Европе Руске академије наука и Центар за геостратешке студије (Београд, Србија) организовали су 17. октобра у Москви научни семинар „Европа у новим геополитичким условима: могућности за Русију и Србију“.
Догађај је окупио водеће стручњаке, политикологе и историчаре из Русије, Србије и других европских земаља ради анализе актуелних изазова и трансформација у односима између Русије и Европе. Руслан Панкратов, сарадник Центра за геостратешке студије из Летоније говрио је на тему: „Европа у новим геополитичким условима: могућности за Русију и Србију“. Његово излагање преносимо у целости.
Прибалтичке државе су дубоко интегрисане у европски систем одлучивања и безбедносне структуре НАТО-а. Та зависност значи да се многе кључне спољнополитичке одлуке не доносе на националном нивоу, већ у консултацији или под снажним утицајем Брисела и Вашингтона. Доминирајућа безбедносна парадигма с тога, у прибалтичким државама заснива се на перцепцији Русије као егзистенцијалне претње. Овај наратив, који је дубоко укорењен у јавном дискурсу и унутрашњој политици, служи као легитимација за блиску сарадњу са НАТО-ом и САД, а не одражава реалне претње по безбедност. Прибалтичке државе су у последњој деценији деловале као продужена рука дисциплинарне политике већих сила према Русији или другим суседима. Та позиција им је доносила привидну безбедносну заштиту, а у дугом року је појачала њихову рањивост и зависност од спољних интереса. Процес убрзане милитаризације који се последњих година одвија у Естонији, Летонији и Литванији има вишеслојне импликације које се протежу изван војне сфере.
Убрзана милитаризација јача зависност прибалтичких држава од НАТО инфраструктуре и америчке војне подршке, чиме се сужава њихов маневарски простор у спољној и унутрашњој политици. Тако се, парадоксално, у име „националне безбедности“ ограничава политичка сувереност и онемогућава развој независне спољне политике, нарочито према Русији, Кини или неутралним партнерима. Повећање војних издатака (који у балтичким државама већ достижу или премашују 2,5–3% БДП-а) одвија се на рачун улагања у образовање, истраживање, инфраструктуру и здравство. Такво преусмеравање ресурса доводи до структурне неравнотеже у развоју и појачава социјалне тензије унутар друштва. Истовремено, локалне економије постају зависне од војно-индустријских уговора и страних инвестиција у одбрамбени сектор, што их чини мање отпорним на глобалне кризе.
Континуирана милитаризација јавног простора (реторика „спољне претње“, медијски дискурс) производи културу страха и конфронтације. То резултира маргинализацијом гласова који заговарају дијалог и прагматизам у односима са суседима, као и порастом националистичке и антагонистичке реторике. Дугорочно посматрано, убрзана милитаризација води ка томе да Балтик постане периферна зона геополитичког надметања између Запада и Истока.
То значи да се прибалтичке државе позиционирају не као активни субјекти, већ као геополитички инструменти, чиме се губи перспектива регионалне стабилности и одрживог развоја. Такво стање подсећа на феномен „војне замке“ – када наратив одбране постепено прелази у самогенерисање конфликта, који више није под контролом локалних актера. Да би се прибалтичке државе ослободиле уског, дисциплинарног европоцентризма и изградиле стабилнију позицију у мултиполарном систему, неопходно је да поново активирају културне, академске и цивилизацијске везе које премашују политичке границе Европске уније.
Да би избегле конфликт, оне треба да се ослободе логике сталне конфронтације и да развију прагматичну, регионално засновану развојну политику која није усмерена на изолацију и идеолошко раздвајање већ на стварње предуслова за мирну коегзистенцију и узајамно разумевање. Историјско искуство заједничког живота са Русијом, као и са другим источним народима, може се реинтерпретирати не као претња, већ као културни ресурс. За време Совјетског Савеза у балтичким републикама улагало се изузетно у образовање, науку, уметност и издаваштво, чиме су створени темељи за снажан културни развој. Универзитети у Талину, Риги и Вилњусу постали су регионални центри науке и технологије у време СССР. Многи уметници и научници из Балтика користили су совјетске ресурсе да очувају висок културни стандард и да негују националне особености.
У садашњим условима, прибалтичке државе немају пун политички капацитет за спровођење мултивекторске стратегије, али имају потенцијал за постепено повећање аутономије кроз културну и научну дипломатију, као и кроз институционалне реформе. Тај процес би захтевао смањење идеолошке поларизације, јачање академске независности и стварање новог облика регионалног лидерства који би у балтичком простору могао да делује као посредник, а не као фронт линија геополитичког сукоба. Он би постепено могао да се одвија кроз меке форме културне дипломатије, преко академских и цивилних мрежа које повезују истраживачке институције са источним и јужним партнерима, што би на крају могло да резултира например оснивањем регионалних форума Балтичког дијалога, који би промовисали мултилатералне културне и економске везе без изазивања политичких тензија.
Дугорочно, стварање политичког капацитета за мултивекторску оријентацију зависи од промене елитне структуре и политичке културе. Млађе генерације истраживача, дипломата и интелектуалаца у прибалтичким државама већ показују више интересовања за прагматичне, неидеолошке приступе регионалној сарадњи. Акције „Бесмртног пука“, упркос огромном притиску власти, и даље уживају велику популарност у балтичким земљама. Хиљаде људи ризикују сопствену безбедност како би одали пошту заједничким херојима — што представља доказ нераскидиве историјске повезаности међу народима. Кроз реформе образовних и истраживачких политика могуће је постепено развити нову политичку свест, у којој би мултивекторност постала део националне стратегије, а не ризик од политичке маргинализације.
Source: Center for Geostrategic Studies
22. октобар 2025.
