Пол Крејг Робертс: Америка, изгубљена нација
Written By Paul Craig Roberts
Објашњавао сам у више наврата — у текстовима, интервјуима и подкастима — да амерички председник има тек номиналну контролу над политиком своје администрације.
Делимично је то последица огромне величине америчке владе коју су створили либерали, знатно другачије од онога што су Оснивачи замишљали. Влада је толико велика да је нико не може пратити, без обзира на алате вештачке интелигенције које има на располагању.
Али главни разлог због којег председник нема стварну контролу јесте мотивација његових политичких именованика.
Власт се налази у рукама неколико стотина председничких именованика — помоћника секретара, подсекретара и секретара — који морају бити потврђени у Сенату, чиме добијају доживотну титулу „Његова/Њена Екселенција“. Обраћају нам се као „Господине секретару“.
Помоћник секретара није асистент секретару. Помоћници секретара су председнички именованици. Они су најмоћнији чланови администрације јер им федералне агенције директно подносе извештаје. Стога, помоћници секретара контролишу ток информација у влади.
Америчка влада је укључена у све — здравство, образовање, правосуђе, пензије, пензионисање, радне услове, емисије штетних гасова, транспорт, комуникације, емитовање, пољопривреду, шта год пожелите. Доносе се закони и прописују регулативе које користе једнима на штету других. Неке индустрије и корпорације добијају помоћ у превазилажењу тешкоћа, а друге не.
Мотивација председничког именованика је да служи интересној групи која најбоље може да послужи његовој каријери. Администрација може имати спољну политику, здравствену политику и тако даље, али стварне политике биће оне које фаворизују лобији које именованици одлуче да подрже. Лоби и председнички именованик затим гурају ту политику у медијима, и она постаје политика администрације.
Дешава се, мада нисам проучавао колико често, да буде изабран председник који има амбиције изван саме функције. Можда жели да спроведе реформу или уведе нешто ново. Ако његова агенда не угрожава моћне интересе, можда ће успети. Међутим, избегавање рата није агенда која има много успеха — а данас још мање. Председник Ајзенхауер је 1961. године упозорио Американце да је војно-индустријски комплекс постао довољно моћан и укорењен да представља претњу америчкој демократији. Није мислио на војни удар. Мислио је да се америчка спољна политика удаљава од руку бирача и њихових представника.
У Регановој администрацији био сам избор председника Регана за помоћника секретара трезора. Реган је усвојио „Supply-side“ економску политику као лек против стагфлације — политику коју сам развио за конгресмена Кемпа и сенатора Рота (Кемп-Рот закон) — и научио Републиканце како да је представе као алтернативу у фискалној политици док сам радио у Конгресном особљу. Реган је сматрао да, пошто је то моја политика, мање су шансе да ћу је изневерити него неки донатор из Волстрита.
Притисци да се Реганова економска политика напусти били су интензивни. Да нисам претходно служио са заслугама у Конгресном особљу и да нисам дошао у администрацију из „Волстрит Џорнала“, одакле сам могао да узвратим ударце противницима који су користили друге медије против мене, Реганов порески закон никада не би изашао из његове администрације.
Начин на који председнички именованици удовољавају приватним интересима, а да не изгледа као да издају председникову политику, јесте да прилагоде председникову политику политици лобија, представљајући то као успешан компромис који служи обема странама. Медији помажу тако што ту издају представљају као компромис који наводно користи свима, иако не решава стварни проблем политике.
Мислим да је то био шеф кабинета председника Регана, Џим Бејкер — главни оперативац потпредседника Џорџа Х. В. Буша — који је објаснио колико је лако за све нас да будемо „успешни“ ако удовољимо страху економски неуких идиота са Волстрита, који су веровали да ће Реганово смањење пореза проширити дефицит, изазвати инфлацију, подићи каматне стопе и уништити вредност њихових портфолија обвезница и акција. Све што је требало да урадимо било је да смањимо планирано смањење маргиналних пореских стопа са 30% на 5%. То би нам дало „победу“ без узнемиравања Волстрита. Неко је предложио да је последња ствар коју помоћник секретара трезора треба да уради — да узнемири Волстрит, јер тиме губи каријеру и милионску плату. Објаснио сам да би смањење пореза од 5% било поништено инфлацијом и не би имало никаквог ефекта на политику. Џим Бејкер није схватио значај моје примедбе, јер га је занимала слика, а не резултат. Ако се питање представи као „смањење пореза или не“, онда би смањење од 5% било „победа“ — она коју Волстрит може да прихвати.
На састанцима сам објашњавао да је наш задатак да излечимо стагфлацију, а не да удовољавамо неуким људима са Волстрита. Али то није добро прошло код оних који су „спасавање Волстрита од вуду економије“ видели као свој пут ка богатству. Нисам попустио. Описао сам ту борбу овде: My Time in the Reagan Administration |
Реганов план је био да, када се економија стабилизује — што је био разлог зашто је свој први мандат започео усвајањем економске политике — може да се приступи другом од два главна циља: окончању Хладног рата. То је планирао тако што би изазвао ослабљену совјетску економију трком у наоружању. Реган, међутим, није заиста имао намеру да покрене трку у наоружању, исто као што Трамп вероватно није имао намеру да заиста уведе високе царине — то је била претња ради постизања резултата. Реган је резоновао да Совјети немају економску снагу да се такмиче у трци у наоружању, па би претња довела до преговарачког стола и Хладни рат би могао бити окончан.
Овог пута проблем је био амерички војно-безбедносни комплекс, који није желео да изгуби свог веома профитабилног непријатеља — Совјетски Савез. ЦИА је саопштила председнику Регану да би било погрешно започети трку у наоружању са Совјетима, јер би они победили. Реган је питао како би мања, ослабљена економија могла да победи већу и функционалну. ЦИА је одговорила да Совјетски Савез има планску економију и може да усмери све ресурсе у војску, док би Реган имао потешкоћа да повећа војну потрошњу преко 6% БДП-а.
Генерално гледано, председници не могу да игноришу ставове ЦИА-е када ти ставови служе интересима војно-безбедносног комплекса. Ако председник то ипак учини, комплекс има председника одбора у Конгресу, добро финансираног из кампањских фондова тог истог комплекса, који може да сазове саслушање. На том саслушању ЦИА, под притиском Конгреса, „признаје“ да председникова политика угрожава САД, излажући земљу нуклеарном нападу и сличним претњама.
Реган, за кога је „либерална проститутска штампа“ тврдила да је сенилан, све је то добро разумео. Формирао је тајни председнички комитет са овлашћењем и моћи да испита ЦИА како је дошла до својих закључака. Пошто је прочитао моју књигу о совјетској економији и сећао се моје службе у Министарству финансија, поставио ме је у тај комитет.
Чак је и члановима комитета који су били против Регана (наравно, са елитних универзитета) постало јасно да је совјетска економија у озбиљним проблемима. То је, уосталом, било јасно и самим совјетским економистима који су почели да пишу о томе. Како ти противници нису били наклоњени нуклеарном рату, сложили су се да ЦИА штити свој буџет и моћ тиме што се противи окончању Хладног рата. Када је Реган добио извештај, рекао је: „Знао сам то, али морао сам да имам извештај.“
Оно што вам говорим јесте како ствари заиста стоје. Права прича није она службена коју читате у „проститутској штампи“ или у историјама које пишу дворски историчари да би напредовали у каријери.
Говорим вам да Американци не знају ништа о томе како се ствари заиста дешавају, шта је права истина. Лежерно седе испред машине за индоктринацију и бивају испрани мозгови о стварности. Потпуна неспособност равнодушне америчке јавности да схвати шта се дешава — разлог је зашто су изгубили своју земљу.
Source: America: A Lost Nation |
25. септембар 2025.
