Диогенис Валавнидис: Успомена на проф. др Миодрага М. Петровића
Пише: Диогенис Д. Валавнидис, председник „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ у Београду
Мој најбољи, најискренији и једини пријатељ, брат у Христу, највећи историчар канонолог у историји СПЦ, научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности, ктитор Храма рођења Светог Јована Крститеља у својој родној Ратини, и специјални саветник «Центра за заштиту хришћанског идентитета» у Београду, проф. др Миодраг М. Петровић, представио се у Господу 1. децембра 2025. г. у 13.30 часова у 90. години. Опело је обављено 2. децембра у Храму рођења Светог Јована Крститеља, а сахрана након опела на гробљу у Ратини.
Проф. др Миодраг М. Петровић је био недостижни морални и интелектуални горостас, због чега је код свих својих поштовалаца у Србији а посебно у Грчкој, изазивао дивљење и поштовање.
Како и не би, када је био највећи историчар канонолог у историји СПЦ, и научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности. Јединствени Атински дупли доктор теологије, права и историје, и сигурно један од неколико највећих српских интелектуалаца.
Тим поводом је чак и уредништво познатог сајта „Гора Савина“, поставило питање: Шта је то што издваја проф. др Миодрага М. Петровића из мора образованих и школованих наших људи са Берклија, Кембриџа, Харварда, Принстона, Јејла, Сорбоне, итд?
Пре свега, био је православни и хришћански интелектуалац, који је и живео на такав начин, и који потиче из породице која је дала 9 свештеника, монаха, монахиња, игуманија итд.
Исто тако, због својих бескомпромисних православних ставова, они који су осећали злобу и завист према њему, а таквих је било много, никада му нису дозволили да буде чак ни професор верске наставе у школи, а камоли професор на Православном богословском факултету.
Ипак, проф. Петровић је до последњег дана представљао несавладиву брану промотерима екуменизма, папизма, либерализма, модернизма и Авнојевског комунизма, а посебно бачком епископу Иринеју Каранушић-Буловићу, који је забранио да се у Новом Саду изложи Законоправило Светога Саве (фототипија Иловачког преписа) из 1262. године, књига која је тешка преко 6 кг. Такође, у стилу злобе, лукавства и злочињења, већ поменути бачки епископ је имао одлучујућу реч у давању Томоса о аутокефалији званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, као и именовању више од 18 архиепископа у Српској православној цркви, што је противно учењу оснивача Српске цркве – Светога Саве, на шта се проф. Петровић много пута критички освртао.
Злоба Иринеја Каранушић-Буловића, била је безгранична, када је преко свештеног лица у Црној Гори успео да спречи проф. др Миодрага М. Петровића да 13. новембра 2024. године одржи заказано предавање у Тивту о Законоправилу Светога Саве. Наиме, то свештено лице је пренело председнику општине Тиват, као домаћину научног скупа, такву жељу бачког епископа Иринеја.
Тим поводом, у својој књизи „Трећа књижица о цркви у Ратини“, која је издата 2025. године у Београду, стр. 45, проф. Петровић је записао: „Не жестим се, али сам забринут до које мере може бити злоупотребљено епископско достојанство“.
Такође, да ли из незнања или лоших намера, тек, РТРС (Радио телевизија Републике Српске) је 6.2.2026. г. у Јутарњем програму емитовала емисију поводом 850. годишњице од рођења Растка Немањића – Светога Саве, у којој је најављено да ће Центар за друштвено политичка истраживања Републике Српске, истога дана да организује научно стручни Симпозијум о Светом Сави и Законоправилу. Гости емисије су били Душан Павловић, директор Центра за друштвено политичка истраживања Републике Српске и проф. Зоран Чворовић, са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу.
Гости емисије су много тога рекли о Светом Сави и Законоправилу, осим оног најзначајнијег: а то је чињеница да је највећи историчар канонолог у Историји СПЦ и научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности, проф. др Миодраг М. Петровић, превео као нико пре њега, први и други том Законоправила Светог Саве на савремени српски језик, и почео да ради на трећем делу. Нико други се није ни усудио да учини тако нешто, јер је за такав подвиг било неопходно изванредно познавање новогрчког језика, старогрчког, старословенског, латинског али и Римског права.
Поред наведног пропуста, проф. Зоран Чворовић, са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, поред осталог, рекао је да је Св. Сава у Законоправилу навео и читав низ норми којима се штите социјално нејаки, деца, инвалиди, стари.
Све би то било коректно, само да није речено са закашњењем од 43 године! Заправо, проф. др Миодраг М. Петровић је још 1983. године издао књигу у Београду, под насловом: «КРМЧИЈА СВЕТОГА САВЕ – о заштити обесправљених и социјално угрожених«, чије издавање је помогла Републичка заједница науке Србије. Између осталих, у књизи су обрађене теме: учење о социјалној правди; заштита сиромашних и «Часни домови»; старе, немоћне и са телесним манама особе; узајамне обавезе родитеља и деце; положај жена; заробљеници, изгнаници и заточеници; најамници и дужници и др.
Уместо да je професор др Миодраг Петровић, колос од интелектуалца и хришћанина имао заслужено место у друштву и институцијама, али и Цркви, он је намерно игнорисан, миниран и скрајнут на сваком месту. Питамо се, због чега је постојала толика мржња «врхушке» администрације Београдске патријаршије, према професору др Миодрагу М. Петровићу?
Њега су се плашили, не само због знања, већ и због ауторитета који је црпео из свог става, понашања, држања, образовања, васпитања, али и познанстава са скоро целом Грчком црквом, тј. оцима и теолозима антиекуменистима, али и са онима другима.
Плашили су га се вероватно и због тога што их је јако добро познавао још из времена агресивног титоизма, када су они напредовали и постали то што јесу.
Један од разлога анимозитета према њему, сигурно је био и одлучујући разговор који је професор др. Миодраг Петровић имао са блаженопочившим Патријархом Павлом, који је био присилно „утамничен“ на Војно медицинској академији. Др Петровић је молио Патријарха да не подлегне притисцима да се добровољно пензионише, две године пре упокојења. Иако је све било спремно, а Сабор заказан, владика Григорије је махао папиром где је наводно Патријарх Павле тражио да га пензионишу, тако да је после разговора са професором Петровићем, Патријарх Павле повукао свој потпис, тј. Сабор није прихватио захтев.
Професор Миодраг М. Петровић је од разних црквених администрација доживљавао разне непријатности, и на својој кожи је осетио грубе додире комунистичких шпијуна, али и екуменистичких јастребова. Упркос свему томе, никада није престао да буде одан Светосавској цркви.
Професор др Миодраг М. Петровић је имао стрпљења да сваког човека пажљиво саслуша, сећао се сваког разговора и сваког појединца!
Некада је био тврд у ставовима и начину на који их показује и излаже, али ко је једанпут упознао др Миодрага М. Петровића, схватио је да је то можда последњи Светосавац старог кова, који не само да није имао трунке мржње ни према коме, него је његова реч свакоме била поука, ко је желео да је чује и прихвати.
Упркос томе, злоба и завист су превазишли све границе, када су покушали да му чак оспоре, и ктиторство над црквом у Ратини, посвећеној Рођењу Светог Јована Крститеља, која је подигнута личним средствима проф. Петровића. Освећење цркве је обављено 2002. године од стране нишког епископа Иринеја, потоњег патријарха српског. Храм је један од најлепших у Српској православној цркви.
На беседи освећења храма, свештеници нису смели ни једним словом да спомену да је ктитор целог храма, од темеља до куполе, и од мермера до иконостаса, управо – проф. др Миодраг М. Петровић.
Ради подсећања и истине, морам да нагласим да су двостубачно у храму, на зиду са леве стране, била исписана имена оних који су, како је писало у врху оба ступца: „ктитори и приложници“ (у множини). Пошто је у заглављу оба ступца употребљена множина, професор Петровић је упитао тадашњег проту Милоша: „Ко још сем мене има ктиторску грамату“? После тога, на првом ступцу је избрисано последње „и“ у речи „ктитори“, претворивши тако множину у једнину, али је на другом ступцу оставио да и даље буде множина «ктитори». Зато је опет уследило питање проф. Петровића: «А ко Вам је, оче прото, ктитор на другом ступцу?» У знак одговора и заваравања, како је рекао проф. Петровић, „послао ми је преко мобилног телефона снимак само првог ступца, али тако да се на том снимку види једино моје име, иако се испод мог имена налази још 11 особа».
Због таквих манипулација, замолио сам проту Милоша да сва та имена укључујући и моје, прекрече, и тај простор попуни ликом Светог Спиридона Пећког (1379-1389). Ради тога сам му дао фотографију са ликом тог светитеља. Обрадовао се том предлогу, али га није остварио.
И поред неискреног става проте Милоша, при следећем сусрету однео сам и предао за Храм огромно Јеванђеље, са посветом: «Ово свето Јеванђеље из 1887. године дарује храму Рођења Светог Јована Крститеља проф. др Миодраг Петровић, на Ивањдан 2022. у Ратини».
(Проф. др Миодраг М. Петровић, Београд 2025, – Трећа књижица о цркви у Ратини – и цркви у Врби, стр. 32-34).
Сва злоба и пакост овога света који су били усмерени против проф. др Миодрага М. Петровића, није могла да надјача поруку светог владике Николаја, који је рекао:
«Задужбине су камене псалме једног народа пред лицем Божијим. Оне нису само грађевине од камена и дрвета. Оне су сведочанство вере поколења, молитва урезана у простор и време, проповед која траје и онда када они који су је подигли више нису међу живима».
Ове речи представљају најбољи одговор бројним злобницима и пакосницима према личности и огромном легату који је проф. др Миодраг М. Петровић оставио за живота.
Све до сада наведено, само је потврђивало чињеницу, да се у Србији све може опростити, баш све, осим изузетности. Неговано је мишљење у време агресивног комунистичког атеизма, да смо сви исти, то јест, просечни. И онда, када би се неко издвојио као проф. др Миодраг М. Петровић, по својој изузетности, то му се никако није могло опростити. Изузетност се не може опростити управо због тога, што она сведочи о безвредности просека. А такве сведоке, ова средина никада није могла да поднесе!
Исто тако, „Центар за заштиту хришћанског идентитета“ из Београда на чијем се челу налазим, остаје вечно захвалан проф. др Миодрагу М. Петровићу на свим саветима, као и свему што смо од њега научили. Центар никада не би достигао толики углед и поштовање у свету, да није било његових савета, помоћи и сугестија.
Најдражи, најискренији и најоданији мој пријатељ, проф. др Миодраг М. Петровић, много ће ми недостајати, јер ми је био много више од пријатеља, сарадника и брата. Дубоко сам га поштовао и много волео. Живећу са његовим саветима и упутствима, који ће ми представљати аманет у будућем раду.
Када је реч о аманету, мени је оставио неколико ствари које морам да учиним. Једна од њих је и књига, која са Божјом помоћи, треба да угледа светлост дана на пролеће ове године: Зборник најзначајнијих текстова „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ у Београду, под насловом «АПОЛОГИЈА ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ».
Драгом мом професору, драгом и најдражем, најискренијем и једином пријатељу и брату. Нека је његовој племенитој души вечна слава, и милост пред Господом Богом!
***
На крају, онима који ће рећи да су у овом тексту изречене преоштре квалификације; као и онима који би рекли: како се усуђује да тако пише и мисли; нема он право да критикује – одговарам речима апостола Павла, које је упутио Тимотеју, „правоме сину по вјери“ (1.Тим 1,2):
„Оне који гријеше покарај пред свима, да и остали имају страх. Преклињем те пред Богом и Господом Исусом Христом и изабраним анђелима да ово држиш без двоумљења, и да не чиниш ништа по пристрасности“ (1.Тим 5,20-21).
АМИН
Source: Center for Geostrategic Studies
15. фебруар 2026.
