Сврха руског војног присуства у Венецуели: равнотежа снага или обнова глобалног утицаја
Пише: Мехди Хонардидех, сарадник Центра за геостратешке студије из Ирана
Размештај америчког носача авиона Gerald R. Ford у Карибима представља преломни тренутак у преобликовању односа моћи у западној хемисфери. Овај догађај поново истиче улогу Русије у Латинској Америци. Војне акције Москве у подршци влади Николаса Мадура нису привремена реакција, већ део стратегије Кремља да обнови равнотежу снага у односу на Вашингтон. Размештај напредних одбрамбених система као што су С-300ВМ, Бук-М2 и Панцир-С1, заједно са летовима теретних авиона Иљушин-76 ка Венецуели, симболизује демонстрацију силе у „задњем дворишту“ САД. Овај потез има за циљ стабилизацију Мадурове владе, јачање самопоуздања антиамеричких савезника и проширење руске стратегије одвраћања од источне Европе до Кариба.
У геополитичком смислу, карипска криза више није само конфронтација Вашингтона и Каракаса, већ је попримила облик такмичења великих сила. Мадуров захтев за војну помоћ од Русије, Кине и Ирана, као и брза реакција Москве и Техерана, показују да је карипска криза постала полигон за тестирање глобалне воље. Кремљ, упозоравајући на регионалну нестабилност, и Техеран, осуђујући поступке Вашингтона, заузели су став активног одвраћања. Чак су и традиционални савезници САД у Латинској Америци, од Колумбије до Мексика, усвојили опрезан тон, плашећи се ширења кризе; ниједна регионална влада не жели да плати цену за сукоб који би се проширио ван њених граница.
На стратешком нивоу, Русија користи венецуеланску кризу да створи противтежне трошкове. То значи да приморава Сједињене Државе да поделе пажњу и ресурсе између два фронта конфронтације: Кариба и Украјине. Америчко војно присуство у региону ставило је велики финансијски притисак и фокус на Вашингтон, док Москва представља слику своје глобалне моћи уз минималне трошкове. Због тога циљ Русије није директан сукоб, већ интелигентно одвраћање. Кремљ користи ову кризу као политичку полугу да учврсти свој положај у мултиполарном свету, где ограничено али симболично присуство оставља значајан психолошки и геостратешки утицај на америчког ривала.
У том контексту, Споразум о стратешком партнерству Русије и Венецуеле, потписан у октобру 2025. године, добија ново значење. Споразум се фокусира на војну, техничку, енергетску и поморску сарадњу и гарантује могућност легалног руског присуства на карипској обали. Овим уговором Кремљ не разматра само одмазду за рат у Украјини, већ тежи да обнови глобални утицај у нетрадиционалним регионима, стекне стратешке прекоокеанске базе и пошаље јасну поруку Вашингтону: Русија може да преобликује равнотежу снага чак и у западној хемисфери. Венецуела је постала платформа утицаја у овој стратегији, чија улога превазилази регионалну политику и дефинише се на нивоу структурног такмичења сила.
Conclusion
Присуство Русије у Венецуели представља промишљен потез за обнову глобалне равнотеже снага, а не само освету за рат у Украјини. Користећи ограничене војне, економске и дипломатске инструменте, Москва је извршила ефикасан психолошки и геополитички притисак на Вашингтон. Ово присуство означава трансформацију поретка који више није монополизован од стране Сједињених Држава, а сваки вешт регионални актер може проширити поље такмичења до својих граница. Данас је Венецуела постала јужни бастион руског утицаја у Латинској Америци, где је такмичење сила добило ново лице и трансформише регионалну равнотежу.
Source: Center for Geostrategic Studies
14. децембар 2025.
