Павле Ботић: Синови мрежа и Синови Царства
Пише: Павле Ботић, редовни професор Филозовског факултета у Новом Саду
Да је један народ својевољно потчињен греху, злу и женској таштини, види се и по томе што му судије и господари постају деца (Ис. 3, 4). У таквом народу ближњи чине силу један другоме, деца устају на старце, а непоштени устају на поштене (Ис. 3, 5).
Равноапостолни Николај српски Духом Светим просвећује свој многострадални и непокајани народ: ћутање Исусово најдуже је поглавље Његовог живота на земљи… На Истоку је закон био, да се нико не јавља као учитељ народа пре навршетка тридесет година. И ову ҆правду҆ хтео је Исус испунити и зато је ћутао до своје тридесете године. Ево говорљивом Западу поуке, као хлеб потребне. Јер на Западу нема тога ограничења, него и дечаци и пре навршених двадесет година намећу се за учитеље, судије и књижевнике. А када ненаучени и неискусни почну учити народ, тешко се може очекивати добро[1].
Од када су млади српски сељачки синови у деветнаестом столећу кренули на христогонитељни Запад по истину, поштење, науку и знање, све до данас, немали број српских учитеља непросвећених јеванђелском науком и ненаучених постом и молитвом, просвећују српски народ тамом туђинском. Многобројни просветитељи предуго образују Србе и Српкиње без Божијег Образа, без Свештеног Јеванђеља, без Светих Отаца Цркве Христове. Непокајани просветитељи непрекидно говоре о идентитету хамартизиране личности, о релативизму неипостасне истине, о хуманистичкој слободи у греху, о човекопоклоној правди без Христа, о људској вољи као извршној и последњој. Насупрот томе, Духовдани Синови Царства једнодушно сведоче: да је људска личност без Свете Тројице онтолошки, психолошки и гносеолошки немогућа, јер је идентитет човекове личности садржан у човековој боголикости[2]; да је Истина Оваплоћени Логос Очев; да нема слободе у греху; да је Правда Реч Господа Христа; и да је послушање Вољи Божијој пут спасења од греха, смрти и ђавола.
Само се из интегралне обожене личности еманира истинско богопознање, и познање ствари и бића. Јер, човек саздан по Лику и Образу Божијем и није свој, него Божији[3].
II
Данашњим Србима и Српкињама, и Богочовек Христос, и Светитељи Христови, и Царство Божије постали су туђи. То значи да су се зли дуси, греси и пороци зацарили у намa.
Поробљени смо јер смо оставили Крст, јер смо слободу одвојили од Јеванђеља, а правду од Господа. Уз сервилност и саучесништво обезбожених, напредних Срба, колективни Запад је преко Споразума о стабилизацији и придруживању, преко Бриселских, Вашингтонских, Немачко-француских, Охридских… споразума и планова окупирао Косово и Метохију, присвојио српско правосуђе, узурпирао српске природне и привредне ресурсе, јудаизирао СПЦ, дехристијанизовао и пацификовао српску војску, посветовњачио српску просвету, идеологизовао српски медијски простор, дигитализовао српску децу и омладину, причестио већину Срба и Српкиња грехом као ентелехијским принципом постојања…
У беспоретку напредњачке, узете Србије, странци намећу српскоме народу децу и омладину за учитеље и ослободитеље. А духовно непреображена српска младост не види да јој странци, стварни господари Србије, нуде тек фикционалну, деперсонализујућу слободу и богоборачку правду без Праведникâ. Уосталом, побуњеној и умишљеној младости у Србији благовести о Спаситељу, о Пресветој Приснодјеви, о страху Божијем, о Светим Србима, о Небеској Србији… чине се сувишним и страним. Јер, синови и кћери друштвених мрежâ све мере собом. И траже од странацâ-окупаторâ помоћ и савезништво у супротстављању Вучићевом свеприсутном безакоњу, док у вишевековном антихришћанском, антисрпском и неоколонијалном деловању колективног Запада (данас тзв. међународне заједнице) према српском народу виде „тековине правде, демократије, слободе и једнакостиˮ! (вид. Студенти Универзитета у Новом Саду: „Резолуција ЕП о Србији је признање да је ситуација у нашој земљи алармантнаˮ, nspm@tsbest.net; 23. 10. 2025)
Ни првога новембра 2025. године преко стотину хиљада побуњених студенатâ и грађанâ присутних у хтонској престоници окултне Србије, у Новом Саду, није позвало српски народ на ненасилни генерални штрајк до испуњења свог примарног захтева, до распуштања Владе Ђура Мацута, и расписивања ванредних парламентарних избора у Србији: ходочасници новосадског првог новембра сабрали су се и ове године да посведоче мистику смрти иза које нема Васкрсења.
Ненародни, антидржавни и противуставни режим Александра Вучића и студенти у блокади део су једне, глобалистичке мреже која убија Бога у човеку. Напредни и академски синови мрежа једнако гоне и Цара Небеског и Синове Царства (Јн. 15, 20).
III
Ниједан христоносни Србин, од Светог Саве до Преподобног Јустина Ћелијског, није се ни надахњивао, ни изграђивао духовним или материјалним вредностима западног света. Светосавски пут покајања и спасења води на Исток, у пештеру православног манастира. Јер, Свети Срби су Синови Царства које није од овога света (Јн. 18, 36).
Српски Свети Златоуст опомиње: распад свега српског је отпочет и довршен четворним партизанством: интелектуалним, духовним, политичким и економским; то четворно партизанство створило је од Срба идолопоклонике, а од Србије тркалиште и вашариште[4].
Да би нас Истина која је Богочовек ослободила (Јн. 8, 32) неопходно је да одбацимо све неправославне вере и све грехоимане вредности, и да прихватимо служење Господу Христу како бисмо се удостојили јеванђелске визије Небеског Царства Божијег као смисла и циља сопственог временог постојања[5].
Борећи се против својих личних грехова, човек се бори за слободу и правду народне душе, бори се за њену бесмртност и вечност[6]. Душу српскога народа чине српски Светитељи[7]. Ако не пођемо за Синовима Царства, ако се не руководимо Светосавским и Косовским Јеванђељем, постаћемо неисторијски народ, од Бога одбачени и презрени, уз то лишени и земаљске и Небеске Србије.
Source: Center for Geostrategic Studies
13. новембар 2025.
[1] Свети Николај Жички и Охридски: „Ћутањеˮ, Теодул, манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2017, стр. 28-29.
[2] Преподобни Јустин Ћелијски: „Допадни интегритет личностиˮ, Пут богопознања, манастир Ћелије, Наследници Оца Јустина, Ваљево, Београд, 1999, стр. 19.
[3] Нав. дело, стр. 19.
[4] Свети Николај Жички и Охридски: „Ћутањеˮ, Теодул, стр. 58-59.
[5] Нав. дело, стр. 65.
[6] Преподобни Јустин Ћелијски: „Борба за српску душуˮ, Сетве и жетве, манастир Ћелије, Наследници Оца Јустина, Ваљево, Београд, стр. 291.
[7] Преподобни Јустин Ћелијски: „Цареви савести нашеˮ, Сетве и Жетве, манастир Ћелије, Наследници Оца Јустина, Ваљево, Београд, 2007, стр. 258.
