Горан Игић: Одупирање Бугарске Православне Цркве спољним фанариотским притисцима
Аутор: Горан Игић
Раскол као тема јесте веома болно питање за све верујуће хришћане. Раскол долази од старогрчке речи σχίσμα и буквално значи „цепање“ или „подела“. Познате речи да се грех раскола не могу се опрати чак ни крвљу мученика, припадају Светом Јовану Златоустом и садржани су у његовој једанаестој беседи на Посланицу Светог апостола Павла Ефесцима (Еф 4, 4-7). Све то указује колико је велика одговорност на свима, не само на високом клиру, већ и на световним лицима када се оглашавају на ову тему.
Свестан те одговорности, као Србин православне вере и припадник Српске Православне Цркве дајем себи за право да говорим о Бугарској Православној Цркви, која је сестринска црква, што шира јавност зна да је тако још из доба Светог Саве, јер је Светог Саву блажена кончина и затекла у Великом Трнову тадашњој престоници бугарске државе и патријаршије. Херберт Лајонел Адолфус Харт (1907 – 1992) британски филозоф и правни теоретичар, шеф Катедре за право на Универзитету у Оксфорду записао је у одељку о односу моћи и права следећу мисао: „…право је конструкција социјалних правила, која су сама конструкција праксе“. Ово спомињем да бих указао на то да праксе, односно историјска искуства производе одређене реакције, које не бисмо могли мимоићи када говоримо о жељи за свеправославним јединством. Још шире гледано, не може се пљачкање Константинопоља током Четвртог крсташког рата (1202-1204) занемарити у односу православног света према Колективном Западу, али исто тако ни православни Бугари не могу заборавити 1014. годину када је ромејски владар Василије II поступио врло сурово наредивши ослепљивање чак 15.000 заробљених бугарских војника, остављајући једног од сваких 100 са једним здравим оком да води остале на путу кући. Чак и данас булевари у Атини, Солуну и другим градовима у Грчкој носе име „Василија Бугароубице“, у част цара који је победио Самуила. Ово јесу, наизглед нецрквене теме, али оне имају дубоки одјек у душама православних Бугара, па је касније било очекивано да ће током турске окупације и укидања самосталности бугарске јерархије доћи до отпора Фанару, који се неретко понашао деспотски према словенским заједницама на Балкану. Чињеница јесте да је са падом Другог царства, Трновска катедра потпала под управу Цариградске патријаршије у рангу митрополије и практично изгубила аутокефалију.
Не улазећи у детаље око повратка канонског поретка на простор Бугарске, јер је Бугарска егзархија, која је створена политичким одлукама из руско-османских нагодби 1870. добила тек 1945. године специјални томос о признавању аутокефалије, потписан од стране патријарха Венијамина и свих чланова Светог синода Цариградске цркве. Другим речима, обнова бугарске егзархије створена је неканонским путем, а 1872. године на помесном сабору у Константинопољу проглашена је расколничком организацијом. Раскол је залечен тек 1945. године, након победе бугарских антифашиста уз помоћ Црвене Армије СССР-а. Након тога на црквено-народном сабору 1953. изабран је и свечано интронизован бугарски патријарх Кирил (Марков). Већ више од осам деценија БПЦ делује канонски у потпуности. Међутим, било је политичких покушаја 1993. године стварања раскола путем такозваног паралелног Синода и жељом за свргавањем тадашњег патријарха Максима од стране групе јерараха, који су деловали на челу са митрополитом неврокопским Пименом. Године 1999, сукоб је достигао врхунац. Епилог је био да се „деда Пимен“, како су га звали одрекао самопроглашене титуле патријарха и опет је раскол превазиђен.
Могли бисмо да доста тога кажемо и о мењању календара, и о компромисним решењима, која су и даље на снази, а један део људи је, саблажњен изменама отишао у такозвани „старокалендарски раскол“. Ипак, део БПЦ, укључујући и бугарски манастир Зограф на Светој Гори и даље користи јулијански календар, и неретко се ова тема спомиње као могући извор нових подела.
Засад БПЦ на челу са Патријархом Данилом, успешно одолева свим притисцима, који долазе и споља и изнутра, пре свега од стране бугарске политике, односно државе, која је ушла у међувремену и у НАТО и у ЕУ. Атлантистичке снаге у Бугарској са русофобном агендом стално појачавају притисак да се више сарађује са проатлантистички опредељеним патријархом Вартомолејем, али и са представницима неканонских формација у Украјини, а раније и у Северној Македонији.
Притисак БПЦ је трпела и због неучешћа на Критском сабору 2016. Синод БПЦ тим поводом у одлуци о Криту каже следеће: „Сабор одржан на Криту није ни велики, ни свети, ни Васељенски… Коначни критеријум за потврђивање Васељенских сабора јесте будна догматска свест целе пуноће Православља. Систем васељенских и Свеправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедања вере православних хришћана.“
Било је доста критика на рачун избора новог бугарског патријарха у атлантистичким медијима Бугарске, и видљиво је да има и незадовољних владика, који су у тесним везама са људима Фанара.
Засад се БПЦ одупире фанариотским притисцима, али се због геополитичког значаја Бугарске на Балкану може очекивати још покушаја приближавања Васељенској Патријаршији. Пракса је показала да је бугарски народ жељан свесловенске братске слоге, што се види и у поштовању које усред Софије има Свети Краљ Милутин, а где се налазе и његове мошти.
За крај, истакао бих да се надам да ће и овај скуп имати одјека у одговарајућим круговима у Бугарској, јер је важно у овим тешким временима да комуницирамо, без стереотипа, и да идемо ка очувању православног јединства. Православна Србија ће увек бити уз братску православну Бугарску, али је итекако разликује од оне друге вестернизоване Бугарске, која је неретко бирала погрешну страну у одлучујућим тренуцима, управо на штету православних Бугара.
Извор: Материјал са Међународне конференције „Распеће православља у 21. веку: духовни ратови, екуменистичка офанзива и глобална политика“ организоване од стране Центра за геостратешке студије 4. децембра у Београду.
6. децембар 2025.