На раскршћу: Светско захлађење или неподношљива жега рата цивилизација?

Пише: Дмитриј Видрин, политтехнолог, аутор издања Украина.ру

Мрзим хладноћу. Намрзао сам се за године унапред док сам радио на траси БАМ‑а. У нашем одреду, на деоници код Новог Уојана, постојао је само један термометар. Целу зиму је показивао минус четрдесет девет. А радни дан се признавао и плаћао без изласка у тајгу тек када температура падне испод педесет степени.

И то само ако то потврде два термометра. А ми смо цео кратки зимски дан махали секирама, укочени од ледених брада‑сосулица до непокретних кичми.

Спасавало нас је то што ветра уопште није било. Дим са ватре уздизао се у савршеном конусу право у космос, где се губио у међугалактичким даљинама.

Понекад сам, због неких послова, успевао да свратим у бескрајни – најдужи у земљи – Северомујски тунел. Тамо, под Ангараканским превојем, било је топлије. Негде у близини текли су термални извори.

И дан‑данас ме греје мисао да је будућност Сибира у подземним трасама, насељима, научним и индустријским градовима, стакленицима, термалним оазама. Када технологије сазре до мешавине беспилотних штитова за пробијање тунела и „Буревесника“, до алегоријског јединства Кувајевљеве ружичасте галебице и Маршаковог сивог крта. Можда је то и „сибиризација Русије“?

Али то је успутна мисао. Сетио сам се те давне приче након што сам прочитао неколико књига сличне тематике. У последње време више волим војну фантастику. Ако су у претпрошлом веку филозофи глумили песнике, у прошлом – прозне писце, данас – фантасте. Само треба научити да њихове текстове сажмеш до смислене густине, немилосрдно истискујући „воду“ авантуристичких заплета и размишљања.

Тако сам савладао једну епистоларну „дебељушу“ америчког писца. Нисам запамтио ни назив ни аутора – није ни вредело. Али када сам пет стотина страница сажмео на пола снаге, већ сам добио њихов рецепт за победу над Русијом. Наравно, у хипотетичком оружаном сукобу.

Главни јунак – бивши специјалац који је постао поларни ренџер на Аљасци – почиње масовно да убија руске диверзанте тек када у свом пацифистичком уму пробуди способност да их „раслуди“, односно да престане да их доживљава као људе.

Изазивајући њихов сукоб са читавом гомилом гризлија, он те своје праве звери жали много више него алегоријске руске „медведе“. Када престане да у њима види људе – тада побеђује…

Када сам цео тај простран фантази текст сажмео до крајњих граница, остала је само једна реченица, и то из ескимског фолклора: „Не убија хладноћа, већ ветар.“

То ми је толико познато да вреди посебно забележити. Још ћемо се вратити на то…

А ево другог аутора сам добро запамтио. Алексеј Кољењев је написао читав циклус „Хронике Трећег светског рата“. И тамо се радња такође дешава на Северу. Тачније – у Сибиру. Њу су већ окупирале америчке трупе, али им се супротстављају остаци Забајкалског војног округа и неустрашиви народни осветници – партизани.

Геополитички, по мом мишљењу, аутор греши. У његовој верзији догађаја против нас се боре Сједињене Државе, уз млаку и недоследну подршку њихових европских савезника – на пример, пољских и украјинских војника.

Мени се, пак, чини да се догађаји развијају обрнуто. Управо Европљани и русофоби који су им се придружили, заслепљени неконтролисаном мржњом, могу се одлучити на директан војни сукоб (већ без икаквих украјинских посредника) са све јачом Руском Федерацијом. Могуће је да би САД пружиле само млаку и недоследну подршку.

Ако се, наравно, не повуку у свој „дом“ – Западну хемисферу. Уосталом, господари ретко стају у заштиту својих слугу… Узевши у обзир да Јенкији брже нагомилавају разне благодети у сопственој хемисфери него што је Фаберже украшавао своја јаја брилијантима, воз њихове подршке је већ отишао. „Цигељ, цигељ, ај љу‑љу.“

Ипак, аутор је понегде пророчки тачан. На пример, када описује јачање утицаја Турске на Кавказу или доминацију Британаца над Западном Европом у погледу „медведефобије“. Или када је, много пре Мајдана, предвидео будућу борбу Донбаса и Крима за руски свет. Чак је наслутио и збуњена колебања Немачке између отворене конфронтације са РФ и њене тајне подршке. Ох, како је био у праву генијални Брехт када је говорио да Немци најважније не говоре речима, већ „намигивањем“…

А сада – о недавно објављеној новој стратегији националне безбедности САД. Поред ритуалних и самоумирујућих мантри о слабости Русије, у њој се појављују и сасвим неочекиване нијансе.

Ова иновативна Трамповска верзија на чудан начин обједињује и горепоменуте основне закључке оба фантаста, и моје бамовске утиске.

Прво, стратегија је коначно увела у амерички геополитички речник категорију „цивилизације“. При томе је из раније недељиве Западне цивилизације посебно издвојила њену европску грану.

Друго, супротставила је ту европску грану сопственој у идеолошком смислу. Дат је јасан наговештај да, упркос проевропској „носталгији“, САД сматрају европску цивилизацијску верзију неживотном.

Треће, лукави Јенкији тиме себе фактички изводе из заграда украјинског конфликта, преводећи га у раван судара европске и руске цивилизације. Упс…

Да, не треба се заносити новим илузијама о пријатељству са Американцима. У њиховој националној игри покера „пријатељ“ је синоним за „будалу“.

Али чињеница је да Русија, у логици ове доктрине, више није „агресор“, већ субјекат „стратешке стабилности“.

Преводим: „стратешка стабилност“ са Русијом за САД значи хладни рат. Дакле, уобичајено, дугорочно и предвидљиво замрзавање односа. Није пријатно, али се може навикнути и живети.

А „агресија“ – то је непредвидљива, стохастичка, смртоносно опасна промена ружe ветрова. Нити се можеш прилагодити, нити навикнути. Често је некомпатибилна са животом.

„Напољу пада киша?“ „Не, ветар.“ То није само стара шала о пијанцу који је излетео у двориште. То је и америчко схватање сопствених ризика на туђим ветровима.

Американци су, међутим, невероватно лукави. Некада је Николај I пребацио Британцима да су измислили модел „болесника Европе“ за Османско царство. То је било онда када је Британска империја тестирала своје најпроблематичније друштвено‑политичке технологије на смртно болесној Османској империји. Типа: деда је болестан, њему је свеједно.

Данас су амерички моћници доделили Европи сличну улогу – „гљивичног човека“. Вероватно је неизбежна латинизација САД довела до преузимања „начина живота донова“. Укључујући и постојање специјалног човека који је пре оброка наркобосова пробао храну да провери да ли је отрована.

А САД подстичу болешљиву Европицу да тестира сумњиве рецепте будућности. Они су, ето, „посејали ветар“. Сада само „пуштају ветрове“. Значи – тај правац не ваља. Значи – хладан, али стабилан мраз је бољи од бескрајне смене ветрова. Не убија хладноћа…

Постоји код сјајног писца Џона ле Кареа стари бестселер „Шпијун који се вратио из хладног“. А данас се свет, напротив, враћа у хладноћу. Тачније, оживљава се метафизика хладноће. Преживећемо. Само да не буде огњених вихора и изненадних тајфуна.

Source: Всемирное похолодание или нестерпимый жар войны цивилизаций? На перепутье – 02.02.2026 Украина.ру

8. фебруар 2026.