Молдавија: кораци ка војној хунти

Интервју са Константином Старишем, послаником Молдавског парламента

У Молдавији су одржани избори, а о њиховим политичким последицама разговарали смо са једним од победника, изабраним послаником Парламента Републике Молдавије, чланом Комунистичке партије Константином Старишем.

– Константине, избори су одржани и владајућа партија може бити задовољна резултатом. Да ли су комунисти задовољни? Да ли су добили онолико места у парламенту колико су очекивали, узимајући у обзир све околности?

– Комунисти, најмање, нису погоршали своју позицију у парламенту. Вероватно се могло рачунати на већи број посланика. Али владајући режим је учинио све да механички смањи број људи који би гарантовано гласали против PAS-а. Употребљено је све – застрашивање, полицијска самовоља са претресима, хапшењима, алармантним СМС порукама, као и стварање препрека за гласање сународника који живе у Придњестровљу.

Дан пре избора, из нашег блока су искључени кандидати странке „Срце Молдавије“, што је, без сумње, демотивисало њене присталице. Додајмо томе и чињеницу да су гласови које је могао добити Патриотски блок распоређени на још две политичке формације које немају јасну идеолошку основу, али су одузеле део левог електоралног сегмента. Да, постоји извесно разочарање, извесно незадовољство резултатима гласања. Али то не сме постати фактор деморализације. Живот иде даље, а то значи да борба мора да се настави.

– Сада, када знамо резултат и осврнемо се уназад, да ли се може сматрати да је уједињење у патриотски блок била исправна тактика?

– Без сумње. Није било алтернативе уједињењу. Полазили смо од једноставне логике – не само да ујединимо присталице и чланове све четири партије које су ушле у блок, већ и да охрабримо разочарани електорат, да га извучемо из сиве зоне апатије. У извесној мери, то је и успело.

Али нисмо могли ни да замислимо да ће режим Санду водити толико прљаву кампању, засновану искључиво на страху и репресијама; да ће употреба административних ресурса прећи све границе изборног законодавства. Изгубили смо огроман број гласова оних који нису желели да ризикују. Власт је створила толико напету атмосферу у друштву да се код људи формирао осећај да је гласање за опозицију готово једнако злочину за који следи неминовна казна.

– Да ли ће представници Патриотског блока моћи да добију руководећа места у парламентарним одборима? Да ли ће владајућа партија PAS пристати на такве „понуде“?

– То је уобичајена парламентарна пракса. У претходном сазиву представници Блока комуниста и социјалиста добили су руководеће функције у три парламентарна одбора. Истина, благо речено, не у најзначајнијим. Мислим да ће се нешто слично поновити и овог пута. Опозиција ће добити два-три одбора (екологија, националне мањине), али неће моћи да има одлучујући утицај на рад парламента.

– Да ли PAS има потребу за коалицијом и кога ће покушати да привуче под своје заставе?

– У овом тренутку PAS нема потребу за коалицијом. Истина, два посланика који су у њеној листи представљали другу политичку формацију – Платформу DA – већ су објавили да напуштају фракцију PAS. Али и без њих остаје 53 посланика. То је десет мање него у претходном сазиву, али за формирање владе и усвајање органских закона довољна је проста већина од 51 гласа.

Друга ствар је што PAS-овци, који су велики љубитељи политичког туризма о трошку државе, сада неће моћи слободно да путују по свету кад им се то прохте: резерве су скромне. Али са формалне тачке гледишта, ова партија остаје једина владајућа.

– Да ли комунисти имају шансу да прошире свој утицај, ступајући у коалицију или партнерство са странкама или посланицима који нису део Патриотског блока? Или ће, напротив, амбиције и интереси лидера довести до распада блока већ у парламенту?

– Мислим да је то насушна потреба – успоставити сарадњу са свим странкама које су прешле изборни праг. Пре избора су јасно показивали своју опозициону оријентацију и данас, чини се, такође имају потребу за савезницима, пошто самостално мало шта могу да постигну.

Друга ствар је што међу лидерима постоје одавно укорењене несугласице, које често испадају јаче од идеолошких разлика. Ипак, постојање тако снажног иритирајућег фактора као што је PAS, по логици ствари, требало би да подстакне њихово приближавање. Ако је тешко бити у пријатељским односима једни с другима, онда остаје да се буде у пријатељству против некога.

Искрено се надам да ће међулични конфликти, који ометају процес зближавања, остати у прошлости и да ћемо успети да створимо јединствени фронт отпора владајућем режиму директно у парламенту. Усклађивање и координација протестних активности, предлагање закона, парламентарна слушања, изгласавање неповерења влади и појединим министрима – то би био исправан пут.

Данас није време за демонстрацију политичког егоизма. У Комунистичкој партији се тренутно разматра оснивање Комитета националног спасења, у који би могли ући и парламентарне и ванпарламентарне странке, друштвене организације, поједини грађански активисти. На други начин овај диктаторски режим не можемо ни победити, ни ублажити.

– Како ће се градити однос са PAS-ом? Ипак, за живот земље потребни су компромиси, а не конфронтација.

– PAS је агресивна и неспремна за договор. Од ње се не могу очекивати никакви компромиси. Конфронтација и друштвена подела – једино су наслеђе прве четири године њене власти. И то су једини политички инструменти којима управљају земљом. То су опседнути људи, који верују и у сопствену изузетност и у сопствену, неприкосновену исправност. Опозиција је за њих непријатељ, кога треба дискредитовати, а у идеалном случају – уништити. И ту се ништа не може променити. Они су такви какви јесу. Сваки покушај да се пронађу тачке додира, тема за компромис, бесмислен је и бесплодан.

– У суштини, сва ова питања су само пројекција главног: шта Европа може да очекује од Молдавије?

– Ту нема никакве сумње: русофобична хистерија ће се наставити, а политичке репресије ће ући у нову фазу. На крају крајева, молдавски режим се креће у правцу европског, а Европа се данас озбиљно припрема за рат са Русијом.

Постоји мала нада да ће неодлучност, повезана са страхом од увлачења у рат на сопственој територији, задржати Санду и њену групу од најкризнијег сценарија. Али Молдавија већ четири године, без јасног разлога, врши преоружавање војске, учествује у НАТО вежбама и повећава војне трошкове. А Кијев, такође без јасног разлога, држи велику групацију Оружаних снага Украјине на придњестровском делу молдавско-украјинске границе.

Људи се веома плаше рата. Званична пропаганда је током избора учинила све да убеди становништво да гласање за опозицију готово неизбежно води у рат. И ако он, не дај Боже, почне, то би – у суштини – могло приближити режим политичкој пропасти. Ако, наравно, он још буде обраћао пажњу на демократске формалности, а не се реорганизује у војну хунту.

Source: Center for Geostrategic Studies

6. октобар 2025.