Милош Здравковић: Србија на прекретници. Како ће нови гасни уговори утицати на економију и енергетску безбедност?
Како је Србија преживела европску гасну кризу – и шта је чека сада
Док су многе земље Европске уније током 2022. и 2023. године панично тражиле алтернативне изворе енергената, Србија је успела да очува стабилност снабдевања гасом захваљујући повољном дугорочном уговору са Русијом. Цена од око 270 долара за хиљаду кубних метара била је међу најнижима у Европи, што је омогућило да домаћа привреда и грађани избегну енергетски шок који је погодио Запад. Тај период донео је релативну сигурност и омогућио Србији да пуни складишта у Банатском Двору и развија гасну инфраструктуру, укључујући и завршетак интерконектора Ниш–Димитровград, који повезује наш систем са бугарском мрежом и тиме отвара могућност за увоз азербејџанског и ЛНГ гаса преко Грчке.
Шта се дешава сада – и зашто нови уговор траје само три месеца
Од јесени 2025. године, Русија више не пристаје да Србији даје вишегодишњи уговор по старој формули везаној за цену нафте. Уместо тога, „Гаспром“ нуди кварталне продужетке по знатно вишим ценама – око 290 евра за хиљаду кубних метара. Разлози су вишеслојни:
- Геополитичка неизвесност – ЕУ и даље планира да потпуно укине руски гас до 2028. године, па Москва не жели да се дугорочно обавезује на фиксне цене према малим купцима у региону.
- Промена тржишних односа – европско тржиште се делимично стабилизовало, а руска страна настоји да сваку нову испоруку усклади са тренутним тржишним кретањима.
- Политички сигнал – Београд последњих месеци балансира између Русије и Запада, али учестало наглашавање „европског пута“ и сарадње са САД и ЕУ очигледно је нарушило поверење Москве. Русија тиме показује да Србија више не може аутоматски рачунати на повлашћене услове.
Економске последице – скупљи гас, притисак на индустрију и радна места
Краћи уговори и више цене гаса значе да ће индустријски трошкови у Србији расти. Највише су погођени енергетски интензивни сектори – хемијска индустрија, металургија, цемент, керамика и прерада хране. Већ су забележени случајеви привремених обустава производње и планова за пресељење дела капацитета у земље са стабилнијим условима снабдевања енергијом. То дугорочно може значити пад конкурентности и отпуштања радника у појединим гранама. С друге стране, домаћинства засад остају заштићена, али субвенционисане цене гаса и струје представљају фискални терет који ће кад-тад морати да се преиспита.
Азербејџански гас и бугарски правац – реална алтернатива или прелазно решење
Пуштањем у рад гасног интерконектора Ниш–Димитровград Србија је по први пут добила могућност да увози гас и ван руског система. Прве испоруке из Азербејџана почеле су током 2024. године, али у симболичним количинама – око 400 милиона кубних метара годишње, што је мање од 15% укупне потрошње. Ипак, прекид азербејџанских испорука у јануару 2025. због техничких проблема показао је да та рута још није потпуно поуздана. То значи да Руски правац и даље остаје кичма енергетског снабдевања Србије, али да Београд мора хитно улагати у диверзификацију и додатне складишне капацитете.
Политичка позадина – балансирање између Истока и Запада
Све ове промене не могу се посматрати ван политичког контекста. Актуелна власт у Београду последњих година све чешће покушава да „удовољи“ западним партнерима – кроз сарадњу са америчким компанијама, отварање енергетских пројеката са ЕУ фондовима и реторику о „усаглашавању спољне политике“. Москва на то реагује опрезно – не директним санкцијама, већ хладним економским притиском кроз флексибилне, краткорочне и скупље гасне аранжмане. Таква политика балансирања постаје све скупља и теже одржива. Србија се сада налази у парадоксу: покушава да сачува политичке поене на Западу, док енергетски и даље зависи од Истока.
Conclusion
Србија је преживела европску гасну кризу захваљујући повољним условима са Русијом, али сада улази у период нестабилности и виших цена. Тромесечни уговори, раст трошкова и несигурни алтернативни извори чине да питање енергетске безбедности постаје и питање политичке оријентације. Без јасне стратегије која ће помирити реалност руског снабдевања и потребу за европском диверзификацијом, земља ризикује да поново плати цену – овога пута не кроз несташице, већ кроз успоравање привреде и губитак радних места.
Source: Center for Geostrategic Studies
Насловна фотографија: RIA Novosti/Vitaly Timkiv
14. децембар 2025.
