Мехди Хонардидех: Да ли је Русија издала Башара ел-Асада?
Пише: Мехди Хонардидех
Недавна објава интервјуа са ел-Џоланијем створила је у јавном дискурсу утисак да су Руси издали Башара ел-Асада и Сирију. Како се ова тема може анализирати?
Односи између Совјетског Савеза и Сирије датирају из педесетих година прошлог века, када су Совјети подржали Баас партију и сиријску владу као савезника против западног утицаја на Блиском истоку. Ти односи су ојачани током Хладног рата, а Сирија је постала најважнији партнер Совјетског Савеза у региону. Године 1971. Совјетском Савезу је уступљена морнаричка база у Тартусу, која је постала његова једина војна база ван источног блока.
Након распада Совјетског Савеза 1991. године, Русија је наставила да одржава те односе и да снабдева сиријске снаге војном опремом и обуком. Та сарадња се интензивирала током председничког мандата Владимира Путина, а Сирија је остала један од главних савезника Москве у Западној Азији.
Русија је своје присуство у Сирији видела као део шире стратегије очувања утицаја у Западној Азији и супротстављања ширењу НАТО-а и Запада. Војна база у Тартусу представљала је једину руску морнаричку инфраструктуру ван сопствене територије, што јој је омогућавало приступ Медитерану — стратешки важном региону за Москву.
Посебно након појаве ИСИС-а, Москва је своје присуство у Сирији сматрала неопходним за борбу против тероризма и спречавање колапса савезничке владе. Русија је страховала да би пад Асадове владе створио вакуум моћи, што би довело до ширења тероризма у региону и угрозило безбедност Кавказа и саме Русије.
Када је ИСИС преузео контролу над великим деловима Сирије и Ирака, Иран и Русија су започели блиску сарадњу како би очували Асадову власт. Мученик Касем Сулејмани, командант јединице Кудс у оквиру ИРГЦ, одиграо је кључну улогу у координацији између Москве и Дамаска. Током своје посете Москви и преговора са руским званичницима, Сулејмани је убедио председника Путина да је директна руска војна интервенција неопходна за сузбијање ИСИС-а и очување Асадове владе.
У септембру 2015. године, Русија је започела војне операције у Сирији и, у сарадњи са Ираном и Хезболахом, спровела обимне ваздушне и копнене нападе на ИСИС и друге такфиристичке групе. Ова интервенција представљала је прекретницу у сиријском рату и значајно је ојачала позиције Асадове владе.
Фронт ел-Нусра, који се касније преименовао у Џабхат Фатах ел-Шам, а затим у Хајат Тахрир ел-Шам, био је једна од главних мета руских ваздушних удара у раној фази сиријског конфликта. Како је грађански рат ескалирао, а међународни притисци расли, Башар ел-Асад је постепено схватао да можда неће моћи да остане на власти неограничено. У таквим околностима, Русија је почела да тражи политичко решење сиријске кризе које би подразумевало постепену транзицију власти.
Према извештајима, у последњим фазама Асадове владавине, Русија је водила разговоре са неким сиријским опозиционим групама како би се омогућио Асадов трансфер у Русију и формирање прелазне владе. Циљ тих преговора био је да се спречи даље расуло и сачува минимум руског утицаја у Сирији.
Међутим, треба имати у виду да, иако су и Иран и Русија подржавали Асадову владу, њихови интереси и приоритети у Сирији нису били потпуно идентични. Иран је настојао да очува пријатељску и савезничку власт у Дамаску, док је Русија била првенствено усмерена на очување својих војних база и стратешког утицаја у региону. Ипак, обе земље су делиле заједнички интерес у спречавању колапса Асадове владе и супротстављању западном утицају.
Разлике у приступу према ционистичком режиму:
Једна од кључних тачака раздвајања између Ирана и Русије тицала се њиховог приступа израелским нападима у Сирији. Иран је тежио директној конфронтацији са ционистичким режимом, док је Русија настојала да избегне ескалацију са Израелом. Ипак, ове разлике нису представљале издају Русије према Ирану, већ су проистекле из различитих стратешких калкулација.
У завршним фазама Асадове владавине, када се чинило да је пад сиријске владе неизбежан, Русија је успоставила контакте са одређеним побуњеничким групама како би очувала свој утицај у пост-Асадовској Сирији, признајући да ће морати да се прилагоди новим реалностима. Иако су ти контакти у почетку деловали обећавајуће, на крају нису донели повољне резултате ни за Иран ни за Русију, углавном због унутрашњих и регионалних ривалитета. Посебно је конкуренција између Турске, Саудијске Арабије и других регионалних актера спречила да процес преласка власти у Сирији тече на пожељан начин.
Иран, Русија и Турска су одржали више рунди преговора у Астани у потрази за решењем сиријске кризе. Иако су ти разговори резултирали формирањем зона деескалације, нису довели до коначног решења због суштинских разлика међу странама.
У закључку, иако су постојале тактичке разлике између Ирана и Русије, оба актера су се на крају сложила око заједничког стратешког циља: очувања Асадове владе и обуздавања западног утицаја у региону. Коначно слабљење сиријске државе резултат је сложене интеракције унутрашњих и спољних фактора — углавном ван контроле било ког појединачног регионалног актера. Стога, представљање сиријске кризе кроз једнодимензионалну призму и њено сведено тумачење као наводне „руске издаје“ не само да поједностављује геополитичку стварност конфликта, већ и замагљује кључне поуке које треба извући из еволуције сиријске ситуације.
Source: Center for Geostrategic Studies
Насловна фотографија: Zuma / TASS
15. октобра 2025.
