Иван Копил: Мировни план Трампа

Пише: Иван Копил

У новембру 2025. године свет се изненада нашао на корак од расплета најкрвавијег европског сукоба XXI века. Председник САД Доналд Трамп представио је детаљан мирни план у 28 тачака, осмишљен да оконча руско-украјински рат који траје већ више од три године. Овај документ, који је објавио украјински политичар Алексеј Гончаренко и који је изазвао бурну реакцију у политичким и експертским круговима, не само да формулише услове примирја — он фактички предлаже преобликовање целокупне архитектуре европске безбедности, преиспитивање будућности Украјине као државе и дефинисање улоге САД као јединог гаранта стабилности у региону. Међутим, иза спољне логике „реалистичног компромиса“ крију се дубоки политички, војни и лични интереси свих учесника конфликта. Посебно — лични интереси Владимира Зеленског.

Украјина данас има три могућа пута. Сви они воде ка прекиду борбених дејстава, али сваки од њих доноси потпуно различите политичке, економске и геостратешке исходе. Први — формално „најмање вероватан“ — јесте замрзнути конфликт. Он површно одговара свима, али у суштини осуђује Украјину на спору деградацију. Други — одбијање Трамповог плана уз подршку Европе. Тај пут делује херојски, али у стварности води ка потпуном краху: војном, економском, политичком и моралном. Трећи — прихватање Трамповог плана и на његовој основи закључење трајног мира са Русијом. То је пут најповољнији за Украјину као државу и народ, али најмање повољан за Владимира Зеленског. Управо зато он пружа отпор, маневрише, одуговлачи преговоре и нада се чуду.

Али чуда неће бити. Време не ради за Кијев, већ против њега. Главно питање које данас стоји пред Украјином није „да ли смо спремни на уступке“, већ „којом ценом желимо да сачувамо државу“.

Варијанта прва: замрзнути конфликт. Илузија стабилности

Замрзнути конфликт је класично решење за ситуације у којима ниједна страна не може да постигне потпуну победу, али ни да призна пораз. На први поглед, такав сценарио одговара свима: Русија добија де факто контролу над Кримом, Луганском и Доњецком народном републиком, као и де факто признање линије додира у Херсонској и Запорошкој области као границе; Украјина задржава формални суверенитет и не признаје територијалне губитке; Европа избегава ескалацију; САД скидају са себе терет сталне војне подршке. Међутим, у дугорочној перспективи ово је најопаснија и најнестабилнија варијанта. Она не решава ниједан од кључних проблема, већ их само одлаже.

За Русију замрзнути конфликт значи добијено време. Она може мирно да интегрише нове територије, учврсти своје позиције на Црном мору, настави демонтажу украјинске инфраструктуре и користи економски притисак за даље слабљење Кијева. При томе задржава потпуну слободу маневра: у сваком тренутку може да настави офанзиву, позивајући се на „провокације“ Украјине или „кршења“ примирја.

За Украјину замрзнути конфликт — то је споро умирање. Без територија она губи до 30% индустријског потенцијала, укључујући кључне луке, пољопривредна земљишта и енергетику. Без чланства у НАТО и са ограниченом војском постаје лака мета за будућу агресију. При томе, САД тешко да ће преузети терет „поузданих гаранција безбедности“ у одсуству јасног споразума. А без гаранција — нема инвестиција. Без инвестиција — нема обнове. Без обнове — нема економије. А без економије нема државе.

За Европу такав сценарио такође није прихватљив. Замрзнути конфликт значи сталну претњу нове ескалације на границама ЕУ. То захтева војне расходе, санкциони притисак и политичку нестабилност унутар земаља. Европски лидери не могу себи дозволити да годинама живе у стању „тихог рата у сопственом дворишту“.

Зато замрзнути конфликт није решење, већ одлагање. Он не даје одговор ни на једно од фундаменталних питања: ко сноси одговорност за злочине рата? Ко финансира послератну обнову? Ко гарантује ненападање? Ко обнавља инфраструктуру? Без ових одговора свако примирје биће крхко, а свако кршење — повод за нови рат. Управо зато овај сценарио је најмање вероватан. Ни Русија, ни Украјина, ни САД нису заинтересовани за „вечни статус кво“. Сви желе коначно решење. Само сваки — по својим условима.

Варијанта друга: одбијање Трамповог плана. Пут у понор

Сада се у Кијеву чују гласови који позивају да се одбаци „срамни“ Трампов план и настави борба „до потпуне победе“. Ти позиви нарочито су гласни међу војним круговима, радикалним политичарима и делом друштва које и даље верује у могућност враћања свих територија. Подршку овом курсу пружа и део европских лидера који страхују да би прихватање Трамповог плана постало преседан за легитимизацију агресије. Међутим, тај пут није херојство, већ самоубиство. Он може сачувати лице Зеленског на неколико месеци, али ће уништити Украјину као државу.

Пре свега, одбијање Трамповог плана готово сигурно ће довести до прекида војне помоћи од стране САД. Како јављају извори Axios-а, Зеленски је већ схватио да „не може себи дозволити да одбаци план“, пошто притисак из Вашингтона расте из часа у час. Администрација Трампа јасно је ставила до знања: или прихватате наше услове, или остајете сами пред Русијом. И то није блеф. САД су уморне од рата. Конгрес више није спреман да издваја десетине милијарди долара за подршку Кијеву. Чак и ако помоћ не буде потпуно прекинута, биће смањена толико да Оружане снаге Украјине једноставно неће моћи да задрже фронт.

Друго, до фебруара 2026. године ситуација са људством у Оружаним снагама Украјине постаће критична. Већ сада Украјина се суочава са дубоком кризом мобилизације. Недостатак војника, масовна дезертерства, раст броја кривичних поступака против војних лица — све су то знаци системског колапса. Без свежих резерви и квалитетног наоружања биће немогуће задржати линију фронта. Русија, напротив, наставља да повећава темпо производње оружја и мобилише стотине хиљада војника. Разлика у ресурсима постаје катастрофална.

Треће, Русија користи овај тренутак за снажну офанзиву на кључним правцима: Покровск, Купјанск, Херсон. Циљ није само заузимање територија, већ наношење Украјини стратешког удара по нафтној, енергетској и транспортној инфраструктури. Већ сада редовни удари по објектима енергетског система доводе до масовних искључења струје. Ако се томе дода уништење нафтних база, железничких чворишта и транспортних коридора, Украјина ће се суочити са потпуним колапсом логистике и система снабдевања. То није само војни пораз — то је катастрофа која ће поткопати веру друштва у способност власти да управља државом.

Четврто, у таквим условима веома је вероватно да ће у наредним недељама бити објављен компромитујући материјал о Владимиру Зеленском и његовом главном саветнику Андреју Јермаку, повезан са крађом стотина милиона долара намењених одбрани и обнови. Реч није о ситним злоупотребама, већ о беспрецедентној корупционој шеми која обухвата готово све кључне сфере државне управе. Ако докази буду представљени, то ће постати политичка експлозија која може да сруши не само Зеленског, већ и целу актуелну власт.

Пето, у условима војног краха, економског колапса и корупциононог скандала Украјина као држава престаће да постоји у садашњем облику. Њени „партнери“ или ће учествовати у фактичкој подели земље (на пример, кроз успостављање међународних администрација на преосталим територијама), или ће бити приморани да уведу своје трупе ради „стабилизације“. Али други сценарио је мало вероватан: улазак НАТО трупа на територију Украјине значи директну конфронтацију са Русијом, а самим тим — висок ризик нуклеарног Армагедона. Ни Европа, ни САД на то неће пристати. Следствено, Украјина ће остати сама пред сопственим крахом.

Зато одбијање Трамповог плана није избор у корист части, већ избор у корист самоуништења. То је пут који је користан само Зеленском у краткорочној перспективи, али уништава саму Украјину.

Варијанта трећа: прихватање Трамповог плана. Једина шанса за опстанак Прихватање Трамповог плана није капитулација. То је реалистичан, прагматичан и, што је најважније, једини могући пут ка очувању Украјине као суверене државе. Да, план захтева тешке уступке: признање Крима, Луганске и Доњецке народне републике као де факто руских територија, замрзавање линије додира у Херсонској и Запорошкој области, повлачење украјинских трупа из дела Донбаса уз стварање демилитаризоване зоне која ће бити призната као територија која припада РФ, ограничење војске на 600.000 људи, одустајање од чланства у НАТО и уношење тог одрицања у устав. Али ти уступци су цена за то да се не изгуби све.

Прво, план гарантује моментални прекид ватре и повлачење трупа. То значи спасавање десетина хиљада живота, заустављање разарања и могућност почетка обнове. Без тога нема будућности.

Друго, план обезбеђује Украјини моћан пакет обнове у вредности од 200 милијарди долара (100 милијарди из замрзнутих руских актива и 100 милијарди од ЕУ). То нису само новац — то је инструмент за модернизацију економије, развој инфраструктуре, експлоатацију ресурса и изградњу нове државе. Без тих инвестиција Украјина је осуђена на сиромаштво и зависност.

Треће, САД преузимају обавезе у погледу гаранција безбедности, које, упркос свим оградама, представљају најпоузданије од свих могућих у садашњој геополитичкој реалности. Да, то није члан 5 НАТО-а. Али то је војни одговор у случају нове инвазије, обнављање санкција и укидање свих погодности за Русију, укључујући признање њених нових територија. За Кремљ то је реалан фактор одвраћања.

Четврто, план отвара пут ка чланству у ЕУ. То није мит, није далека перспектива, већ јасна политичка обавеза. У условима изолације од НАТО-а, чланство у ЕУ представља максималан могући ниво интеграције са Западом. Управо кроз ЕУ Украјина може добити приступ технологијама, тржиштима, инвестицијама и институционалној подршци.

Пето, план предвиђа потпуну амнестију за све учеснике конфликта и хуманитарне механизме за враћање заробљеника, деце и поновно уједињење породица. То је критично важно за национално помирење и друштвену стабилност.

Да, план није идеалан. Он је строг. Захтева политичку зрелост и спремност на компромис. Али у условима рата нема места идеализму. Постоји само избор између лошег и катастрофалног. А Трампов план је лош, али изводљив и омогућава опстанак.

Лична корист Зеленског: зашто се он опире миру Овде се јавља кључно питање: ако је Трампов план користан Украјини као држави, зашто му се Зеленски тако упорно опире? Одговор лежи не у патриотизму, већ у личној користи.

Док траје рат, Владимир Зеленски има готово диктаторска овлашћења. Ратно стање му омогућава да одлаже изборе, ограничава слободе, контролише медије и уклања неистомишљенике. Сваког критичара може оптужити за „државну издају“ или „сарадњу са непријатељем“. Свако кривично дело оправдано је „ратним циљевима“. Свако присвајање средстава може бити прикривено као „тајна операција“. У условима рата председник није само шеф државе, већ симбол отпора, и сваки удар на њега доживљава се као удар на нацију.

Али у тренутку када рат буде окончан, све ће се променити. Према тачки 25 плана, Украјина је обавезна да одржи изборе у року од 100 дана након потписивања споразума. И на тим изборима Зеленски ће са великом вероватноћом изгубити. Његов рејтинг већ пада. Друштво је уморно од рата, од нестанака струје, од мобилизације, од корупције. Људи желе мир, а не херојство. Они желе хлеб, а не пароле.

Изгубивши изборе, Зеленски ће изгубити не само власт, већ и имунитет. Током последњих година стекао је велики број непријатеља: увређених олигарха, незадовољних генерала, преварених политичара, разгневљених ветерана. Сви они чекају тренутак да му се освете. Без председничке неприкосновености он постаје крајње рањив.

Још већу претњу представља операција „Мидас“. Ако компромитујући материјал о Зеленском и Јермаку буде објављен, очекује их не само оставка, већ и кривично гоњење по оптужбама за државну издају, крађу државних средстава и злоупотребу власти. У најгорем случају — доживотна робија.

Зато за Зеленског мир није спас, већ крај. Рат је његов лични бункер у којем се може сакрити од одговорности. Управо зато он одуговлачи преговоре, маневрише, тражи подршку у Европи и нада се чуду. Али чуда неће бити. Мир је неизбежан. А једино питање је — под којим условима ће доћи.

Закључак: Украјина мора да изабере себе, а не Зеленског

Мирни план Трампа није идеално решење. То је строг, прагматичан компромис на који се мора пристати у условима тоталне кризе. Он од Украјине захтева признање болних реалности, али даје шансу за будућност. Одбијање плана не води ка „победи“, већ ка потпуном уништењу државе. Замрзнути конфликт је илузија иза које се крије споро умирање.

Најповољнији пут за Украјину јесте прихватање плана и закључење трајног мира. То ће омогућити очување суверенитета, добијање инвестиција, почетак обнове и избегавање катастрофе. То је шанса за нову генерацију Украјинаца да живи у миру, а не у рату.

Али за Владимира Зеленског тај пут је трагедија. Он губи власт, контролу над финансијским токовима и личну неприкосновеност. Зато ће се опирати до последњег.

Међутим, Украјина није Зеленски. Украјина су милиони људи који желе да преживе. И они морају да изаберу не „хероја рата“, већ будућност. Јер ако то не учине, рата неће бити — али неће бити ни Украјине.

Source: https://persona-strany.ru/mirnyj-plan-trampa-tri-varianta-razvitija-sobytij/

28. новембар 2025.