Драгана Трифковић: Политички инжињеринг спољних фактора у контексту преуређивања српског политичког простора
Центар за геостратешке студије из Србије у сарадњи са Координационим саветом невладиних организација Русије и Омладинским центром за противдејства информационим претњама (РФ), организовао је 9. октобра округли сто у Москви на тему: „Дијалог о будућности Србије“.
Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије, говорила је на тему „Политички инжињеринг спољних фактора у контексту преуређивања српског политичког простора„
Dragana Trifkovic, Director General of the Center for geostrategic studies
Да бисмо разумели данашњу конструкцију српске државе неопходно је да пођемо од 1945. године и промене система, која није била само политичка већ и цивилизацијска и идентитетска прекретница за српски народ. Ова промена нематнута је под јаким спољним и унутрашњим притисцима.
„Титова позиција, иако још увек комунистичка по форми, служи Западу тиме што држи остале социјалистичке земље на дистанци од Москве. Његова независност је клин у совјетски блок који треба тихо подржавати“ – написао је амерички амбасадор Кевендиш Велс Кенон 1949. године.
Иако је Јосип Броз Тито користио бруталне методе за обрачун са проруским фактором укључујући и логор „Голи оток“ српској јавности се и даље намећу наративи да је Броз инсталиран од стране Москве. Пресудну улогу у довођењу Броза на власт, имао је Лондон који је изиграо савезнике монархије и подржао комунистичког лидера. Главни стуб Титовог режима био је безбедносни систем креиран као инструмент за контролу друштва, очување власти и спречавање спољних и унутрашњих претњи. Југословенска народна армија била је најважнији инструмент идеолошке стабилности као гарант јединства Југославије. Управа државне безбедности и Контраобавештајна служба имале су огромна овлашћења. У изградњи овог система српски кадрови су играли важну али амбивалентну улогу — учествовали су у изградњи апарата, и били његове најчешће жртве.
Након „Брионског пленума“ 1966. године смењен је Александар Ранковић кључни српски кадар у структури безбедности, што је био политички маневар за слабљење српског утицаја у федералним структурама. Након тога апарат је децентрализован, а свака република је добила своје службе републичке Управе државне безбедности. То је довело до федерализације безбедности, што је касније омогућило раст сепаратизма у републикама. Политички инжињеринг довео је до укидања плурализма односно вишестраначја док су националне идеје биле ликвидиране.
Нови систем је уништио грађанску класу и традиционалне носиоце српског националног идентитета. Комунистички модел је увео федералну Југославију уместо централизоване краљевине што је резултирало губитком државног јединства Срба. Српски народ, који је био кичма претходне државе, подељен је у пет административних јединица: Србија, Црна Гора, Хрватска, Македонија, Босна и Херцеговина, уз аутономије Косова и Војводине унутар Србије. То је ослабило јединствену националну политику Срба и поставило темеље каснијем распаду заједничке државе. Социјализам је увео атеизацију, колективизам и класну борбу, чиме су традиционалне вредности — вера, породица, национални идентитет — потиснуте. Српска православна црква је претрпела прогоне и конфискацију имовине. Образовни систем је идеолошки обликован — историја је писана по партијској мери, а национална свест релативизована у корист „братства и јединства“.
Комунисти унутар Југославије водили су формално социјалистичку, али реално геополитички про-западну политику која је ослабила руски утицај на српски простор. Југославија је само формално била независна држава, а суштински под јаким утицајем западног фактора који се за време Титовог режима инфилтрирао у све структуре користећи економске и финансијске полуге моћи. За време режима Слободна Милошевића, руски утицај је наставио да слаби, пре свега због промене геоплитичке равнотеже након завршетка Хладног рата и због унутрашњих проблема изазваних распадом Совјетског Савеза. Услед тога Јељцинов режим је прихватио западну политику према Балкану. Тиме је Србија практично остала без савезника.
Запад је искористио такву ситуацију да реализује идеју о сукобу цивилизација, креирањем и управљањем међуетничким и међурелигијским конфликтима на простору бивше Југославије. Из свега претходно изнетог јасно је да Србија није имала своју аутентичну националну елиту, већ је из комунистичких кадрова креирана „нова“ политичка елита. Од конзервативног крила Комунистичке партије формирана је псеудопатриотска, а од либералног крила псеудодемократска елита елита Србије. Псеудопатриотска елита чији симбол је био Слободан Милошевић, прихватила је националну реторику као средство очувања моћи, без стварних заступања српских националних интереса. Псеудодемократска елита је прихватила наратив о „српској кривици“ као средство за добијање западне подршке. Њен идеолошки оквир је био „евроатлантски реформизам“, али у пракси — реструктурисање друштва по моделу западне зависности. Резултат овог инжињеринга је:
- Нестанак аутентичне српске интелектуалне и политичке елите,
- Систем у коме елите више не представљају народ, већ унутрашње или спољне интересне центре,
- Идеолошка дихотомија — где се народ вештачки дели на „патриоте“ и „европејце“, док обе стране функционишу унутар истог матрикса зависности.
Дакле посткомунистичким политичким инжењерингом се стари апарат моћи прилагодио новим идеолошким околностима без стварне смене елита. То се до данас није превише променило сем у погледу интеграције западног невладиног сектора који је такође постао део мејнстрим политичких елита. Уместо заједничког државног интереса, постоји симболички рат за идентитет, што омогућава елитама да владају кроз поделу и страх, без стварних реформи. Последица тога је идеолошки поларизовано и психолошки фрагментирано друштво, без јединствене визије будућности.
Пошто елита није створена да води народ, већ да га контролише, институције не служе јавном интересу већ самоодржању власти, а корупција у томе постаје системски механизам. То је довело до тога да је народ изгубио поверење у институције, али и у политику, правду и морал. С тога је апатија и губитак самопоштовања уз културу зависности и порицања постало доминантно распложење у друштву. Томе треба додати економску зависност и демографски одлив, где најобразованији људи одлазе, а друштво остаје без креативног језгра.
Наш нобеловац Иво Андрић записао је у „Знаковима поред пута“ следеће: „Рђава власт не само што чини зло, него и учи људе злу. Она уноси пометњу у појмове добра и зла, части и срама, те народ изгуби меру и смисао за правду, па више не зна шта је за њега корист а шта штета.“
Најнегативније од свега је то да је примењен најсуптилнији и најопаснији механизам психолошко-политичке манипулације где је извршена инверзија вредносног система. Истина је замењена наративом, стварност митом, а одговорност самосажаљењем уз континуирано наметање патетике. Представљање пораза као победе је основна културе самозаваде. Изгубљени ратови се величају као победе (типичан пример тога је наратив да је Србија победила НАТО 1999. године), уступци се представљају као „дипломатска победа“ (рецимо прихватање Бриселског договора којим су угашене институције државе Србије на територији Косова и Метохије) и тако даље. Једном речу то је политика која води кроз низ победа до коначног пораза. Тиме се ствара идентитет жртве која више награђује страдање него успех. Победник се често доживљава као „издајник“, а жртва односно издајник као „прави Србин“. Политичке елите и медији користе мит о „победи у поразу“ да би: прикрили сопствену одговорност, усмерили незадовољство ка спољним непријатељима и сачували своју моћ. Резултат је друштво које се вечно врти у круг, понављајући исте грешке под новим заставама.
Из тог разлога и на геополитичком плану Србија делује дезоријентисано. Евроинтеграције се користе као инструмент проходности ка власти, не као стварни пројекат. Сарадња са Русијом и Кином је често реторичка, без системског садржаја. Регионална политика се води реактивно, не проактивно.
Таква политика води ка све већој деградацији српских државних и националних интереса, сужавању простора на коме живе Срби, демократском и интелектуалном одливу, губитку суверенитета, културном и моралном паду, трајној политичкој и економској нестабилности. Другим речима, ако се овакви модели наставе, Србија ризикује да у будућности постане друштво без истинског капацитета за самостално одлучивање и одржив развој — не само геополитички маргинализована, где све одлуке о кључним ресурсима, инфраструктури и спољној политици доносе стране силе, већ и унутрашње исцрпљена.
Source: Center for Geostrategic Studies
19. октобар 2025.
