Драгана Трифковић: Од Минска преко Истанбула до Аљаске – Како Запад преговара, а припрема се за рат
Dragana Trifkovic, Director General of the Center for geostrategic studies
Директни преговори иницирани од стране САД између Доналда Трампа и руског председника Владимира Путина биће организовани 15. августа на Аљасци. На њима ће се разговарати о могућем мировном договору око Украјине. Стиче се утисак да светска јавност гаји наду да се „мировни договор“ може брзо постићи. Међутим позиције Русије, која тражи стратешка решења (уклањање узрока конфликта) и позиције САД односно колективног Запада, који тражи брза решења (замрзавање конфликта) веома су удаљене. Руско руководство у континуитету говори о неопходности проналажења дугорочног решења што захтева озбиљне и исцрпне дипломатске разговоре са САД (иницијатором сукоба) на највишем нивоу. Али ови разговори ни после једанаест година од почетка рата у Украјини (6. април 2014.) нису у току. Веома је забавно када западни медији, укључујућу и српску националну телевизију РТС, коментаришу дешавања у Украјини уводом „данас је 1 263. дан рата“. Тиме ваљда додатно желе да увере јавност да рат пре почетка специјалне војне операције (СВО) није ни постојао. Заправо овиме се утврђује да рат у Украјини нису започеле САД организовањем државног преврата на Мајдану, већ Русија која мора да буде представљена као „агресор“. Али како су онда 2014. и 2015. године потписани мировни споразуми за рат који није постојао?
Између реторике мира и испорука оружја
У случају споразума у Минску (2014-2015), Немачка и Француска као стуб ЕУ биле су гарант при потписивању примирја. Међутим примирје је било само слово на папиру, јер су се војна дејства наставила. По каснијем признању бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, мински споразуми су имали за циљ да „се Украјини да време како би ојачала“. Бивши француски председник Франсоа Оланд додао је да је „то било потребно јер у том тренутку Украјина није имала војне капацитете да се одупре већој агресији“. У преводу са дипломатског језика, ЕУ је свесно обмањивала Русију преговорима чији циљ није био постизање мира, како би имала времена да додатно наоружа Украјинце за рат против Русије. Потребно је споменути и Истанбулске договоре из марта 2022. године, након почетка СВО. Они су резултирали радним документом (Istanbul Communiqué) који је усаглашен и подразумевао је неутралан статус Украјине (одустајање од чланства у НАТО). Само неколико дана након усаглашавања овог документа, украјинска страна је потпуно променила захтеве. То се десило након посете бившег британског премијера Бориса Џонсона Кијеву, који је наводно рекао Зеленском: „Не преговарајте са Путином. Запад вам неће дозволити да направите компромис“ (објавили су украјински медији). Одмах након тога Запад је исценирао Бучу (април 2022.) са намером да оптужи Русију за злочине. Ова специјална операција потпуно је идентична америчкој операцији „Рачак“ која је послужила као алиби за НАТО бомбардовање Србије 1999. године.
Као што се да закључити, сви досадашњи напори да се постигне мир, укључујући и наставак преговора у Истанбулу (од маја 2025.) нису постигли успех, пре свега јер су позиције зараћених страна, Украјине и колективног Запада са једне и Русије са друге стране, веома удаљене. Поред тога очигледна је недоследност Запада између реторичке подршке миру и деловања у правцу наоружавања Украјине. Сада је то већ прешло на виши ниво интензивним наоружавањем Европе која се наводно припрема за одбрану од „руске опасности“ односно за рат са Русијом. Трампова критика НАТО и претње да ће повући америчке трупе из Немачке резултирала је убрзањем европске војне експанзије. Нешто слично обећању Зеленског пре доласка на власт да ће успоставити мир у Украјини. И нешто слично свему што је Запад обећавао Србији.
Политичка воља или дипломатски маневар?
О директним преговорима САД и Русије мало је познато. У фебруару 2025. након Трамповог повратка у Белу кућу, дошло је до првог званичног усаглашавања САД и Русији о обнови дипломатских веза. Високи представници Русије и САД су у Саудијској Арабији договорили да формирају преговарачке тимове који ће радити на окончању рата у Украјини. Назначени састанак два председника на Аљасци вероватно је проистекао из те иницијативе. Она не укључује Украјину, а такође ни европске лидере што је изазвало њихове оштре реакције. Тиме преговори о сукобу мењају оквир приближавајући се руским захтевима да се говори о узроцима настанка сукоба што и јесте тема која се директно тиче односа Вашингтона и Москве. Међутим главно питање је да ли у Вашингтону постоји политичка воља да се заиста приступи решавању сукоба, или су преговори само наставак досадашње праксе Запада. Дипломатске активности САД на Блиском истоку, Балкану, Јужном Кавказу и др. указују на то да се ништа није променило у спољној политици Вашингтона осим реторике. Према незваничним информацијама из кругова блиских Трампу, САД су спремне да прихвате да територије које Русија контролише остану под њеном контролом, а да се Украјини гарантује безбедност али без формалног уласка у НАТО. Европа и Кијев су америчкој страни послали своје предлоге, без обзира што нису позване на Аљаску. Потписници овог документа позивају на паритетну размену територија „уместо једностраних уступака“ и пружање Украјини безбедносних гаранција, укључујући и могући приступ НАТО-у. Формат „Минска 3“ који нема никаквог изгледа на успех.
Паралелно с преговорима — припреме за нову офанзиву
Уколико су те информације тачне САД и Европа остају при идеји замрзавања конфликта и потпуно искључују дугорочна решења. Притом европски лидери тврде да ће наставити дипломатски и војно да подржавају Украјину без обзира на исход преговора Трампа и Путина. Амерички председник је претходно већ издејствовао сагласност ЕУ о куповини великих количина америчког наоружања. То значи да би САД чак и уколико постигну неки договор са Русијом наставиле да продају своје наоружање ЕУ, а Брисел да га даље шаље у Кијев. Дакле САД свакако планирају да наставе рат са Русијом, преко ЕУ као посредника. Поред огромних количина оружја наставиће и да шаљу обавештајне податке и да логистички подржавају операције. Све наведено говори у прилог томе да је за Запад рат- мир, како је то дефинисао Орвел. Мировни преговори са Ираном, Палестином, Сиријом, Либијом, Ираком и тако у назад до Србије, говоре да када Запад говори о миру, треба се припремати за рат. Дешавања на украјинском фронту иду томе у прилог. Пре само неколико дана Оружане снаге Украјине (ОСУ) покушале су да убаце диверзантску групу у Брјанску област у подручју насеља Манев у Климовском округу. Руски граничари су на време открили непријатељску активност специјалне јединице ОСУ, коју је чинило 15 милитаната. Непријатељска група је заустављена и потиснута са границе артиљеријском и минобацачком ватром. Тренутно ОСУ покушавају да створе нову тачку напетости на руској територији Брјанске области за шта користе појачана дејства БПЛ и диверзантске групе. Истовремено ОСУ концентришу јединице близу руске границе у Черниговској области са приближно 50.000 бораца, укључујући стране плаћенике из Пољске, Турске и Грузије. Очигледно се ради о припреми новог покушаја инвезије у правцу Брјанске области.
Conclusion
Иако најављени преговори између САД и Русије на Аљасци представљају потенцијални корак ка деескалацији сукоба у Украјини, дубоке разлике у ставовима и циљевима зараћених страна, као и историја искуства са неуспешним мировним споразумима, бацају сенку сумње на могућност постизања трајног решења. Запад и даље показује недоследност између јавне реторике о миру и конкретних корака који иду у смеру продужавања рата и ескалације напетости. Уколико дипломатски напори и даље буду служили искључиво као алат за стицање предности, а не као искрени напор у правцу разрешења узрока сукоба, сваки покушај договора, укључујући и овај на Аљасци, биће осуђен на судбину претходних иницијатива — формалну без суштинског помака. У том контексту, Русији остаје да се ослони искључиво на војно решавање сукоба. Сваки „компромис“ са Западом биће схваћен као руска слабост и резултираће наставком хибридног рата против Русије. Запад је још далеко од тога да схвати да сваки унилатерални потез који предузима неће проћи без последица.
Source: Center for Geostrategic Studies
11. август 2025.
Instructions:
https://www.gazeta.ru/army/news/2025/08/08/26452562.shtml?ysclid=me4wkyl0r7398003899&updated
