Драгана Трифковић: Европа и геополитичке промене — стратешко репозиционирање као алтернатива деградационим процесима
Институт Европе Руске академије наука и Центар за геостратешке студије (Београд, Србија) организовали су 17. октобра у Москви научни семинар „Европа у новим геополитичким условима: могућности за Русију и Србију“.
Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије излагала је на тему:
Европа и геополитичке промене — стратешко репозиционирање као алтернатива деградационим процесима
Геополитички сукоб између Европе и Русије, који се манифестује кроз конфронтациону и дисциплинарну политику Брисела према Москви, довео је до системске дестабилизације широм континента. То се огледа у политичкој нестабилности, продубљивању економске кризе и деиндустријализацији праћених друштвеним тензијама, убрзаној ерозији демократских институција и паду поверења грађана у систем.
Политичка зависност као узрок кризе легитимности у Европској унији
За политичке елите Брисела системска дестабилизација је неочекивани правац исхода предузетих потеза према Москви, иако су многи независни аналитичари упозоравали управо на такав след догађаја. Ова чињеница говори у прилог томе да су актуелне европске политичке елите показале ограничену способност да усвоје реалистичке геополитичке процене, што је у значајној мери последица њихове политичке зависности и недостатка стратешке аутономије. Усвајање реалне геополитичке процене кроз сагледавање стварности међународних односа подразумева ослањање на објективне анализе геополитичких процеса. Насупрот томе, одлуке европске бирократије су биле вођене идеолошким уверењима, краткорочним политичким интересима и спољним притисцима, пре свега од стране Сједињених Држава и различитих корпоративних и финансијских лобија.
Проблем, дакле, није ограничен само на недостатак стручности, већ се пре свега односи на моралну и политичку зависност савремених европских лидера. Многи од њих нису показали довољно личне и институционалне независности да би заступали аутентичне интересе својих држава и грађана. Последично, европске политичке елите показују ограничен капацитет да се суоче и са унутрашњим изазовима, као и да предузму кораке ка обнови поверења грађана. Ово продубљује институционалну и вредносну кризу унутар Европске уније, што поједини аутори описују као процес „колективне вајмаризације“ Европе – постепену ерозију демократске легитимности и друштвене кохезије у условима растућег неповерења и нестабилности. Јасно је наравно да Европа није хомогена нити јединствена и да унутар оквира који намеће ЕУ постоје државе чланице чији се лидери супротстављају погрешним одлукама Брисела.
Пут ка обнови Европе: формирање нових елита и развој аутентичне стратешке културе
Како би се зауставили деградациони процеси и избегли сукоби у Европи неопходан је постепен, инклузиван и дипломатски заснован приступ трансформацији европске политике. У томе је важна улога аутентичних европских елита које би могле да иницирају унутрашњу реформу система, што би истовремено одговарало и потребама стратешког репозиционирања. У суштини, то би значило да Европа поново постане субјект, а не објекат глобалне политике – што је могуће само ако се реформише начин на који се елите формирају и одлучују. Предуслов за то је јачање интелектуалних и институционалних основа нових политичких елита, које ће имати капацитет да делују изван уских партијских и идеолошких оквира, уз развој аутентичне европске стратешке културе. Реформе система образовања и јавне политике могу да створе генерацију стручњака и политичара који разумеју геополитичке процесе, историју и реалне интересе Европе. То захтева већу улогу академских института, истраживачких центара и think-tank организација које развијају европску, а не атлантистичку визију света, односно не ослањају се на идеолошке или наративне моделе наметнуте споља.
За развој аутентичне европске стратешке културе неопходно је да Европа развије сопствени начин мишљења о безбедности, економији и међународним односима, независно од америчких или других спољних модела. Ово може да се постигне радом на стварању европских стратегијских докумената, аутентичних института за геополитику и заједничких програма образовања политичких кадрова. Тиме би будуће генерације политичких елита имале способност да размишљају државнички, а не страначки и да заступају ралне интересе сопствених грађана. Одлуке би се тиме доносиле не према партијским интересима или политичким поенима, већ према дугорочним стратешким интересима Европе као континента. Постепено би то довело и до промена у функционисању институција чиме би се повећала одговорност, транспарентност и демократски легитимитет. Аутоматски би се смањио утицај бирократских и лобистичких структура које тренутно обликују одлуке иза затворених врата.
Нови модел управљања Европом: од централизације ка регионалној сарадњи и супсидијарности
Систематска децентрализација и регионализација управљања представљају кључни предуслов за обнову демократског легитимитета и функционалности европских институција. Прелазак са централизованог на регионално координисан модел омогућава доношење политичких одлука ближе грађанима, чиме се повећава транспарентност, одговорност и поверење у институције. Овај модел обезбеђује већу демократску контролу јер локални и регионални актери боље познају специфичне потребе својих заједница, прилагођавајући јавне политике економским и социјалним условима сваке регије. На тај начин се повећава ефективност јавних услуга и стимулише локални развој, чиме се истовремено смањује осећај доминације централизованих структура и ублажавају тензије међу државама чланицама.
Децентрализација се не сме ограничити само на политички чин, већ мора бити дугорочан системски процес. Јавне политике треба да буду инструмент постепене изградње новог модела управљања заснованог на регионалној сарадњи, економској комплементарности и културној разноликости. Посебан значај има подстицање међурегионалне сарадње у областима од јавног значаја, као што су инфраструктура, енергетика, образовање, здравство и безбедност, као и афирмација регионалних идентитета унутар шире европске целине. Овакав приступ омогућава усклађивање различитих интереса и претвара културну и економску разноликост у предност, а не у извор конфликта.
То практично значи развој функционалног мултиполарног модела управљања унутар Европе заснованог на принципима равноправности, супсидијарности и демократичности. Он би омогућио да Европа делује као стабилан и одговоран стуб глобалне равнотеже, способан да заштити интересе својих грађана и успостави равноправан дијалог са свим кључним међународним актерима. Увођење овог модела такође би омогућило мирну еволуцију ка мултиполарности, смањење ризика од унутрашњих и спољних сукоба и јачу стратешку аутономију Европе, тако да она не буде ни инструмент, ни противтежа било којој глобалној сили, већ самосталан и стабилан фактор у међународним односима.
Conclusion
Према налазима Munich Security Report 2025, свет се налази у фази дубоке трансформације — од америчке униполарности ка мултиполарном поретку, у којем државе у развоју и силе у успону све више преузимају иницијативу у решавању глобалних изазова. Ова промена захтева да Европа преиспита своју досадашњу позицију и напусти политику једностраности која ју је дугорочно свела на периферију америчке стратегије.
Европа може да постане релевантан и стабилан део новог светског поретка само уколико ојача своју стратешку аутономију и изгради способност за равнотежу у односима са свим великим силама. Здрава геополитичка оријентација треба да буде заснована на прагматизму, уравнотежености и реалистичном сагледавању интереса европских народа, а не на идеолошким или блоковским поделама.
Посебно је важно да Европа развије унутрашњу стабилност кроз децентрализацију и регионализацију — како би се политичка одговорност приближила грађанима, смањили спољни притисци и спречили унутрашњи сукоби који прете да доведу до „колективне вајмаризације“.
Будућност европске безбедности зависи од способности да се успостави истински дијалог између Запада, Русије и Кине — заснован на узајамном поштовању, компромису и признавању легитимних интереса свих страна.
Source: Center for Geostrategic Studies
