Бобан Хрвач: ДОКТРИНА ДОНРО И ТРАМПИСТАН
Written By: Boban Hrvac
Полако се слеже интернет-прашина коју су подигли догађаји у Карибима од када се у близини Венецуеле појавила огромна америчка армада ратних бродова, предвођених носачем авиона, уз образложење да се ради о борби против трговаца дрогом. Мада је иоле мислећем човеку било јасно да зец лежи у другом грму, а тог зеца је шпански лист Ел Паис крстио као „Доктрину Донро“. „Славна“ америчка војска, њих око 15 хиљада, испаљивала је ракете на чамце који по својим техничким одликама нису могли да се пуно удаље од обале, а камоли да стигну до САД. Радило се о рибарима, а не шверцерима дроге. Неколико десетина њих је убијено.
Било је такође јасно да ће разобрчени наранџасти каубој, оживљавајући Доктрину Монро, поступати по законима Дивљег запада (ко јачи, тај квачи), а не у складу са међународним правом, па ни са законима властите државе, чему су се становници САД противили протестујући под геслом: „Нисмо гласали за краља, него за председника“.
Доктрина Монро из 19. века била је усмерена ка европским империјалним силама, са поруком да више немају шта да траже у Јужној Америци, под геслом „Америка Американцима“. То гесло се у наредним деценијама претворило у „Америка САД-у“ и бесомучну пљачку свега и свачега што је било потребно прождрљивом „новом свету“, а све зачињено ратовима, државним ударима и другим непочинствима.
Једно од њих десило се недавно, када су бомбардери САД истресли смртоносни терет на Каракас, а припадници специјалних снага ухапсили и у Њујорк одвели председника Николаса Мадура Мора и његову жену Цилију Флорес, под оптужбом да се ради о наркобосу. Оптужба је блеђа од соде бикарбоне у бочици којом је у УН махао Колин Пауел, тврдећи да Садам поседује оружје за масовно уништење. О томе ће коначну реч рећи суд. Прво рочиште заказано је за 17. март, што је део редовног поступка након што је Мадуро изјавио да није крив. Осим тога, рекао је да се ради о отмици и да је он ратни заробљеник.
Све то не иде у прилог Трампу, тим пре кад се зна да су за Мадурову одбрану ангажовани најбољи тимови адвоката, предвођени Баријем Полаком (Barry Pollak), познатим по процесу Асанжу, и Брусом Фејном (Bruce Fein), који је бранио Сноуденове родитеље. Ти процеси су окончани у корист оптужених. Успех у овом случају може донекле да помути сведок који се изненада појавио — Поло Карвахал (Polo Carvajal), изручен из Шпаније, спреман да сарађује са тужилаштвом и сведочи против Мадура.
Ако се томе дода и чињеница да 47 чланова Конгреса тражи Трампову смену, да са свих страна стижу оптужбе на његов рачун, да му подршка бирача убрзано слаби, а да га у новембру чекају међуизбори, све то наводи на закључак да је одлука о хапшењу Мадура била исхитрена и да ће, буде ли пресуда ослобађајућа, бити покренута лавина која ће „кобца мира“, који се представљао као голуб и жарко желео Нобелову награду, однети из Беле куће.
Акција „Делти“ је приказана као савршена, као да су међу њима били Чак Норис и Том Круз, попут оних из холивудских филмова из којих су изашли без огреботине. Мада се појавио и податак, за сада непроверен, да су осморица рањени. Круже и подаци да је убијено 32 и 23 Кубанца из најближег обезбеђења Мадура. Ту је и податак да је убијено укупно око сто људи, међу њима велики број цивила. Истина ће ускоро изаћи на видело.
Откуд толико Кубанаца, питају се многи? То је плод уговора који је још Хуго Чавез склопио са Фиделом Кастром, да ће Куба пружити Венецуели помоћ и подршку у области медицине, школства, обезбеђења и у другим областима.
Једно од најчешће постављаних питања је и то како је било могуће да Американци прођу као врућ нож кроз маслац, а да не реагује ниједан систем добро наоружане одбране. Готово унисони одговор је да се ради о издаји у самом врху, међу најближим Мадуровим сарадницима. Бољи познаваоци прилика у Венецуели искључују први и други круг. А да сумњама на издају има места потврђује чињеница да је ухапшен генерал Хавијер Маркано Табата (Javier Marcano Tabata), шеф Генералне дирекције војне контраобавештајне службе (TGCIM) и председничке гарде, којег оптужују да је деактивирао протоколе ваздушне одбране у Фуерте Тиуна. Да ли ће му се придружити још неки људи и колико њих — рећи ће дани пред нама.
Друго велико и често питање је зашто Руси нису реаговали — у подтексту: да ли су издали? Одговор је једноставан. Руси су научили лекцију. У Другом светском рату дали су 27 милиона живота да би ослободили Европу од највећег зла, а сада се та иста Европа јавља као најзагриженији крвни непријатељ. Ко не жели да брани сам себе, Москва за њега неће вадити кестење из ватре и то плаћати животима својих људи, што се добро видело у Сирији. Помоћи хоће, али се неће прсити.
Кину готово да нико и не прозива, мада се зна да је Кина у Венецуелу уложила око сто милијарди долара, а Русија 27. Ниједна од ове две силе неће своје инвестиције олако препустити Америци, али ће их бранити на други начин — економским полугама, а не оружјем (уколико не буду приморане и на ту опцију).
Шта ће се дешавати у Венецуели док је Мадуро у затвору?
Тврдо језгро раније власти остаје на кормилу, а на челну позицију, у складу са Уставом, долази потпредседник Делси Родригез (Delcy Rodríguez), која је положила заклетву да ће привремено обављати дужност док се легитимни председник не врати.
На тај избор ни Трамп није имао примедби, мада је као „владара“ именовао Марка Рубија, као неку врсту „високог представника Шмита“ у Босни и Херцеговини, који ведри и облачи, а управља са Трампом путем даљинског из Мар-а-Лага. Делси Родригез му је значајна зато што управља ресором нафте. А Трамп је поставио захтев да му се преда сва нафта, коју ће он продавати, а део прикупљеног новца враћати у Венецуелу „ради добробити народа“.
То је као да лисица тражи управу над кокошињцем, а она ће, кад прода јаја, за те паре купити жито да нахрани кокошке. Диосдадо Кабељо (Diosdado Cabello), који управља војском, тврди да неће однети ни кап нафте без плаћања. И његова глава је уцењена на 25 милиона долара. Трамп прети да ће бити новог напада уколико се руководство не буде „понашало паметно“, тј. испуњавало све жеље разгоропађеног председника којем се земља распада пред очима и све брже приближава грађанском рату. Да ће и до тога доћи уверено је, према неким истраживањима, 47% Американаца. Исто толико је против интервенције у Венецуели, док је за њу 21%.
САД имају неотплатив дуг који свакодневно расте, а све мање коришћење долара као главне светске валуте и полуге моћи виси као Дамоклов мач. Зато је „кобац мира“ смислио да направи велики Трампистан, тако што ће покорити, осим Венецуеле, и Колумбију, Мексико и још неке земље Латинске Америке, придружити Канаду и од НАТО савезника Данске отети Гренланд. Но, чини се да је загризaо више него што може да прогута. Конгрес је донео изричиту забрану употребе војне силе без његовог одобрења. Ако свему додамо и податак да се против Трампа води неколико судских поступака, а афера Епштајн доноси сваким даном све више оптужујућих детаља, не чуди ирационално понашање „императора силе у опадању“, како су га неки крстили.
Занимљиво је и то што Трамп у овој партији није играо на карту опозиције коју је свесрдно подржавао, као и неизабране председнике — „председника трга“ Хуана Гваида (Juan Guaidó) и Едмунда Гонзалеса Урутију (Edmundo González Urrutia), кандидата опозиције који сада „столује“ у Мадриду. За добитницу Нобелове награде за мир, Марију Корину Маћадо (María Corina Machado), која је ту награду „заслужила“ тако што је позивала на бомбардовање и окупацију своје земље, каже да је симпатична, али да нема углед ни моћ у Венецуели, па према томе не би могла да води земљу. Она је изразила спремност да му преда награду. Свему томе ваља додати и претње бомбардовањем Ирана, жељу да се обрачуна са Кином, као и намеру да се извуче из украјинског глиба, па би могло бити: „много хтео — много започео…“
Source: Center for Geostrategic Studies
Насловна фотографија: Protesters rally in Caracas, Venezuela, on January 10, 2026, calling for the release of ousted Venezuelan leader Nicolas Maduro and his wife Cilia Flores. © Matias Delacroix, AP
12. јануар 2026.
