Како је „про-фанарска“ струја преузела контролу над Бугарском црквом
Пише: Богдан Деспотовић, за портал „Живот Цркве“
Посета бугарског патријарха Данила Васељенској патријаршији у Истанбулу, реализована од 25. до 28. децембра 2025. године, у званичним саопштењима представљена је као „мирна посета“ и чин братске љубави. Међутим, иза кулиса дипломатских осмеха и литургијског сјаја крије се дубока криза институционалног суверенитета Бугарске православне цркве (БПЦ). Овај догађај не представља тријумф црквеног јединства, већ јасан сигнал да је конзервативни патријарх Данило — изабран као чувар канонског поретка — де факто постао талац моћне групе епископа лојалних Фанару, која је успела да преузме контролу над Светим Синодом.
Анатомија синодалног пуча
Кључ за разумевање овог догађаја лежи у промени односа снага унутар Светог Синода БПЦ. Иако је патријарх Данило пре избора био познат по својим оштрим критикама у вези украјинског раскола и одбрани канонског предања, његова спољна политика је сада под потпуном контролом групе митрополита коју предводе митрополит пловдивски Николај.
Извори указују да су управо ови архијереји, познати по блиским везама са цариградским патријархом Вартоломејом, извршили притисак да се ова посета реализује, упркос личном нећкању самог патријарха. Док је са једне стране патријарх Данило одбио позив јорданског краља Абдулаха II да учествује на међурелигијском форуму у Аману почетком децембра, са друге стране бугарски синод је успео да га обавеже да отпутује у Истанбул. Блокирањем алтернативних дипломатских праваца (попут јорданског, који је традиционално ближи позицијама Јерусалима и Москве), про-фанарска фракција је Патријарха сатерала у ћошак, приморавајући га на „поклоњење“ Фанару као јединој преосталој опцији.
Фото: митрополит пловдивски Николај са делегацијом на Фанару 18. маја 2024. коју су чинили митрополити филипољски Николај, старозагорски Кипријан, доростолски Јаков, епископ велички Сионије, игуман Висарион, свештеници, као и Радомир Чолаков, посланик политичке партије ГЕРБ, Здравко Димитров, бивши градоначелника Филипопоља, и Борис Калибачев, бизнисмен, и група појаца (извор: vema.com). Важно је запазити присутне расколнике из ткз. ПЦУ: са леве стране митрополита пловдивског Николаја је „Евстатије“ Зорја, а са десне стране патријарха Вартоломеја је разчињен од УПЦ „Аврамије“ Лотиш (једини издајник из монашког братства Кијево-Печерске лавре, касније од времена отимања Лавре њен „игуман“ у име Украјине и „ПЦУ“)
Орден за творца раскола
Можда најупечатљивији доказ капитулације јесте чин доделе највишег одликовања БПЦ, ордена светог Јована Рилског, патријарху Вартоломеју. Званично образложење — заслуге за превазилажење раскола у БПЦ 1998. године — делује цинично у светлу актуелних догађаја. Патријарх Данило је приморан да одликује човека који је својим деловањем у Украјини изазвао највећи раскол у савременом Православљу.
Патријарх Вартоломеј је примио орден наглашавајући да је то била његова „дужност“ према „ћерки цркви“, чиме је суптилно реафирмисао своју позицију надређеног ауторитета.
Литургијска замка и „салама тактика“
Најопаснији аспект посете догодио се током заједничке литургије 26. децембра у цркви светог Ђорђа на Фанару. Иако је патријарх Данило уочи пута уверавао вернике да „представници ‘ПЦУ’ неће учествовати“ и да БПЦ не признаје украјинске расколнике, Фанар је применио своју опробану тактику.
Током литургије, у присуству бугарског патријарха, патријарх Вартоломеј је гласно поменуо име вође украјинског раскола, „Епифанија“ Думенка, читајући диптих Цариградске патријаршије. Иако физички нису саслуживали са расколницима, самим остајањем на служби где се њихово име узноси као канонско, бугарска делегација је увучена у простор прећутне сагласности. Ово је класична „салама тактика“ — корак по корак, БПЦ се навикава на присуство расколника, све док коначно признање не постане само формалност.
Фото: саслуживање бугарских епископа (види списак испод фотографије више) са украјинским расколницима 19. мај 2024, на Фанару, извор; Телеграм
Фото: митрополит пловдивски Николај у „целиву мира“ са „Евстатијем“ Зорјом, другим човеком Думенкове организације, извор: Телеграм
Последице: Шта чека Српску православну цркву?
Ова посета има далекосежне последице по Православље на Балкану, а посебно по Српску православну цркву (СПЦ). Повратак контроле над Синодом БПЦ од стране про-фанарске групе значи да црквена Софија клизи ка табору који предводе Грчка и Кипарска црква.
Очекује се да ће притисак на патријарха Данила расти, како би се кроз Синод прогурале две кључне одлуке: признање резултата Критског сабора из 2016. године и, коначно, признање тзв. Православне цркве Украјине. Уколико БПЦ поклекне, СПЦ ће остати једини снажан бедем канонског поретка на Балкану, окружена Црквама које су прихватиле геополитичке диктате Фанара.
Посета Истанбулу није била само протоколарна љубазност. То је била демонстрација моћи Фанара и упозорење свим поглаварима да унутарправославна опозиција и конзервативни ставови неће бити толерисани у новој геоцрквеној архитектури коју Вартоломеј гради уз подршку западних центара моћи. За бугарске вернике, ово је био горак Божић, а за остатак православног света — озбиљан знак за узбуну.
