Педесет година касније: Размишљање о крају Вијетнамског рата

Пише: Александар Азадган, главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије

Пола века од пада Сајгона

30. април 2025. године обележава педесет година од пада Сајгона и званичног краја Вијетнамског рата, тренутка који је не само окончао један од најконтроверзнијих сукоба у модерној историји, већ је и започео дуг и континуирани процес исцељења, сећања и помирења.

Тог дана 1975. године, северновијетнамске снаге ушле су у престоницу Јужног Вијетнама, окончавши рат који се протезао две деценије и однео запањујући људски данак. Слике наших америчких хеликоптера који евакуишу очајне цивиле са кровова остају урезане у глобално памћење – симболи и пораза и олакшања.

Рат који је дефинисао генерацију

Вијетнамски рат је почео у сенци Хладног рата, укорењен у глобалној борби између комунизма и капитализма. За нас, Сједињене Државе, Вијетнам је био посредничко бојно поље, где се теорија обуздавања сусрела са суровим стварним животом џунгле. Преко 58.000 наших Американаца је изгубило животе, а стотине хиљада се вратило са физичким или психичким ожиљцима.

За Вијетнамце, рат је такође био наставак дуже борбе за независност, од француског колонијализма до наше америчке интервенције. Цивилне жртве су се бројале у милионима. Читава села су уништена, а пејзажи су заувек измењени напалмом и агентом Оранж. Тек 1995. године Вијетнам је објавио своју званичну процену ратних мртвих: чак 2 милиона цивила са обе стране и око 1,1 милион северновијетнамских и бораца Вијетконга. Америчка војска је проценила да је у рату погинуло између 200.000 и 250.000 јужновијетнамских војника.

Подела код куће, трансформација

Рат је дубоко поделио наше америчко друштво. Како је напредовао, подршка је опадала, а антиратни протести су расли, посебно међу студентима, активистима за грађанска права и самим ветеранима. Поверење у владу САД претрпело је велики ударац, посебно након објављивања Пентагонових докумената, који су открили године дезинформација и скривених мотива.

На међународном нивоу, рат је оптеретио наше америчке савезе и преобликовао спољну политику, што је довело до опрезнијег приступа у наредним деценијама. За Вијетнам, поновно уједињење под комунистичким вођством означило је почетак дугог и тешког пута ка опоравку.

Од непријатеља до партнера

Данас, САД и Вијетнам уживају у изненађујуће топлим односима. Дипломатске везе су формално обновљене 1995. године, а две нације сада сарађују у трговини, образовању и регионалној безбедности. Заједнички напори за чишћење неексплодиране муниције, помоћ жртвама хемијског ратовања и проналажење несталих војника показују заједничку посвећеност суочавању са прошлошћу.

Комеморација и размишљање

Док свет обележава ову тужну годишњицу, комеморације и церемоније се одржавају са обе стране Пацифика. Приче ветерана се поново проучавају, њихов допринос се поштује, а њихова искуства се предају новој генерацији која није упозната са стварношћу рата.

Ова годишњица служи не само као сећање на оне који су се жртвовали, већ и као позив да учимо из историје. Она нас позива да критички размишљамо о људској цени политичких одлука и да тежимо дипломатији и разумевању у све сложенијем свету.

Које су лекције које се надамо да смо научили из Вијетнамског рата?

Вијетнамски рат је научио неколико кључних лекција Сједињене Државе и свет, које обухватају војну стратегију, спољну политику, јавно мњење и геополитичке реалности. Ево неких од најзначајнијих закључака:

1. Ограничења војне моћи: Упркос супериорној технологији и ватреној моћи, САД нису могле да постигну одлучујућу победу. Герилско ратовање, непознат терен и одлучан непријатељ показали су да војна моћ сама по себи не може гарантовати успех.

2. Значај јавне подршке: Одржива јавна подршка је кључна у дуготрајним сукобима. Како се рат одуговлачио и жртве расле, америчко јавно мњење се оштро окренуло против рата, утичући на политичке одлуке.

3. Погрешне претпоставке и обавештајни подаци: Амерички креатори политике потценили су одлучност Северног Вијетнама и Вијетконга и преценили снагу и легитимитет јужновијетнамске владе.

4. Преиспитивање теорије домина: Рат је довео у питање идеју да ће пад једне земље под комунизам довести до ланчане реакције. Након повлачења САД, иако је Вијетнам пао под комунизам, предвиђени регионални колапс се није догодио.

5. Утицај медија на перцепцију рата: Вијетнам је био први „телевизијски рат“. Графичко извештавање је донело рат у америчке дневне собе и одиграло кључну улогу у обликовању јавне перцепције и противљења.

6. Цивилно-војне тензије: Рат је открио трење између политичких лидера и војних команданата, а дебате о стратегији и циљевима довеле су до неповерења и неефикасности.

7. Цена стране интервенције: Људска, финансијска и политичка цена интервенције у грађанском сукобу друге нације изазвала је сумње у ефикасност и морал таквог учешћа.

8. Третман и реинтеграција ветерана: Често лош третман ветерана који се враћају истакао је потребу за бољим системима подршке за оне који служе у ратним зонама.

Закључак: Крај који је био почетак

Крај Вијетнамског рата није био само крај војне кампање. Био је то почетак деценија размишљања, исцељења и промена. Педесет година касније, сећамо се не само вођених битака, већ и научених лекција. Поштујући прошлост, обликујемо информисанију и саосећајнију будућност.

ОДРИЦАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ: Задржавам право на 1. амандман да могу да изразим своје личне ставове о различитим питањима, посебно контроверзним. Ја не, никада нисам, никада нећу промовисати ничију „пропаганду“. Ја сам критичар једнаких могућности и 100% финансијски и идеолошки независан и патриотски амерички научник чија је основна академска одговорност и морална обавеза да говори истину и подиже свест. Вођен сам мишљу (Јован 8:32) која каже: „Истина ће вас ослободити. Као такав, садржај свих мојих постова на друштвеним мрежама, ТВ интервјуа, предавања, подкаста, вебинара, објављених чланака, итд. (који су све у мом личном својству) представља се ИСКЉУЧИВО као моја лична мишљења. Према томе, моје гледиште не треба погрешно тумачити, погрешно окарактерисати и/или погрешно тумачити као изјаву о промовисању (у име) БИЛО КОЈЕ особе(а), БИЛО КОЈЕ политичке ствари, БИЛО КОЈЕ организације, БИЛО КОЈЕ владе и/или БИЛО КОЈЕ земље. Све супротне тврдње су категорички лажне и лажно представљање чињеница и сматрале би се клеветничким, односно клеветом мог личног карактера и јавне личности. Ја једноставно користим своје право из 1. амандмана као поносни амерички грађанин, а то је слобода говора и слобода мисли.

Quelle: Zentrum für geostrategische Studien

20. април 2025.