Стивен Сахиуни: Израел убија новинаре у Гази, док САД штите Нетанјахуа
Пише: Стевен Сахиуни, вишеструко награђиван новинар
10. августа Израел је намерно гађао шатор у близини Медицинског комплекса Ал-Шифа у Гази, при чему су убијена два новинара Ал Џазире — Анас Ал-Шариф и Мухамед Креика. Са њима су страдали и фоторепортери Ибрахим Захер, Моамен Алаива и асистент камере Мухамед Нофал.
Шести новинар подлегао је повредама наредног јутра.
Напад се догодио у области густо насељеној новинарским тимовима који извештавају о текућем сукобу.
Канцеларија је потврдила да је укупан број новинара убијених од почетка рата у Гази достигао 238.
Израел не жели да његови грађани, нити свет, виде стварну ситуацију унутар Газе. Израел од 7. октобра 2023. не дозвољава страним новинарима улазак у Газу, осим ако нису под пратњом израелске војске. Израелски медији су под снажном цензуром владе.
Страни новинари се налазе на бојиштима широм света. Често улазе легално, али и у забрањене зоне како би сведочили истини. Зашто нема страних новинара који су се илегално ушуњали у Газу? Могли би ући тајно преко Египта или Израела.
Нема страних новинара у Гази јер је Израел заштићен, брањен и подржан од стране САД, а претња америчких санкција улива страх у срца западних новинара, који би могли бити професионално изопштени ако прекрше „завет ћутања“ о Гази.
Грађански рат у Сирији почео је у марту 2011. и готово одмах су се страни новинари нашли широм Сирије, извештавајући о устанку против владе председника Башара ал-Асада.
Дамаск је убрзо престао да издаје визе страним новинарима, али то их није зауставило. Новинари су се једноставно илегално улазили преко суседних граница — Турске, Ирака и Либана.
Америчка влада, коју је тада предводио председник Барак Обама, вршила је велики притисак на америчке медије, а европски су следили тај пример, како би се истицали злочини које су починиле Асадове снаге, док се злочини побуњеника које су подржавале САД нису помињали.
Мари Колвин била је америчка новинарка која је радила за британски „The Sunday Times“ од 1985. до своје погибије 2012. године. Ушла је у Сирију илегално како би извештавала о ономе што је Асадов режим чинио сиријском народу.
Она је погинула 22. фебруара 2012. године у Хомсу, док је извештавала. Сајт посвећен њој подсећа да је током каријере добила бројне награде и признања, укључујући Награду за храброст у новинарству, Британску новинарску награду и признање „Новинар године“ од стране Foreign Press International. Многи су је назвали „највећим ратним дописником своје генерације“.
Амерички и британски медији тврдили су да је режим Башара ал-Асада намерно убио Колвин. Без икакве истраге, злочин је био „решен“, јер је Асад био онај кога су САД и Велика Британија желеле да уклоне. О њој је чак снимљен и филм — A Private War.
Још једна позната америчка новинарка која је погинула на дужности била је Ширин Абу Акле, која је 25 година радила као репортерка за Ал Џазиру. Убијена је од стране израелских снага док је носила плави прслук са ознаком „PRESS“, извештавајући о рацији у избегличком кампу Џенин на Западној обали, под израелском окупацијом, 11. маја 2022.
Документарни филм о њеној смрти открива име израелског војника који ју је ликвидирао. Званични став америчке владе био је да је америчка држављанка погинула „случајно“.
Филм открива процену администрације председника Бајдена, након форензичке истраге на лицу места коју су спровели амерички стручњаци, да је убиство било намерно и да је израелски војник знао да пуца у новинарку.
Ипак, Бајден је поништио ту процену у корист савезника САД — израелског премијера Нетанјахуа — и прогласио да је убиство било ненамерно.
У случају Колвин, у САД је слављена као херој. У случају Акле, јавност је обманута. Колвин је убио непријатељ САД, док је Акле убио најближи савезник САД.
Убиство Анаса Ал-Шарифа догодило се само неколико сати након што је Нетанјаху најавио да ће страним новинарима бити дозвољен улазак у Газу — потез који су многи видели као покушај да се поправи имиџ Израела у светској јавности. Ал-Шариф је раније добијао директне претње од израелске војске због извештавања о хуманитарној кризи и наводним ратним злочинима у Гази. Документирао је сцене глади и разарања, често са самих линија фронта.
У ранијим интервјуима, Анас Ал-Шариф је открио да му је више пута директно и индиректно прећено, као и да му је породица била мета. Његов отац је убијен у ранијем нападу, а он је преживео више напада док је извештавао заједно са колегама Исмаилом Ал-Гулом, Фадијем Ал-Вахидијем и Хусамом Шабатом.
Упркос ризицима, Ал-Шариф је остао посвећен својој мисији: „Они не желе да свет види оно што ја документујем. Али наставићу да извештавам професионално. Бог је мој заштитник“, рекао је у претходној изјави за Arab21.
Након напада, израелска војска је тврдила да је Ал-Шариф био командант ћелије Хамаса одговорне за лансирање ракета на израелске цивиле и војне снаге. Ову оптужбу су брзо одбацили Ал Џазира и међународни посматрачи. Ирена Кан, специјална известитељка УН за слободу изражавања, раније је упозорила да је Ал-Шарифов живот у опасности и оценила израелске тврдње као неосноване.
Високи комесар Уједињених нација за људска права осудио је убиство шест новинара, укључујући Ал-Шарифа и Креику, назвавши га „очигледним кршењем међународног хуманитарног права“.
У међувремену, амерички Стејт департмент је одбио да осуди убиства, упућујући упите израелској влади и изразивши само општу забринутост због „губитка невиних живота“.
Недавни напад представља део ширег обрасца насиља над новинарима у Гази. Од 7. октобра 2023. Израел је оптужен за геноцид у Гази, са преко 61.430 погинулих, 153.213 рањених и хиљадама несталих. Рат је раселио стотине хиљада људи и изазвао широку глад, посебно међу децом.
Бројни новинари су убијени иако су били јасно обележени ознакама „PRESS“ и носили заштитну опрему. Међу жртвама последњих дана били су:
– Ибрахим Лафи (агенција Fourth Authority) – Мухамед Џаргон (Ain Media) – Мухамед Ал-Салхи (агенција Fourth Authority) – Асад Шамлех – Саид Ал-Тавил (директор агенције Al-Khamisa) – Хишам Ал-Наваџха (уредник у агенцији Khabar) – Мухамед Собх (фотограф у агенцији Khabar)
Ови новинари су убијени док су извештавали о евакуацијама и документовали израелске ваздушне нападе. Израелска војска је такође гађала медијске канцеларије, укључујући Француску новинску агенцију, телевизију Палестина и новине Ал-Ајам.
Медијски надзорни органи и организације за људска права тврде да је систематско циљање новинара усмерено на сузбијање извештавања о злочинима и спречавање светске јавности да види стварност на терену.
Док Газа наставља да трпи незапамћене патње, губитак ових новинара представља не само хуманитарну трагедију, већ и директан напад на слободу медија и право на истину.
16. август 2025.
