Смеће из Сарајева: зашто Запад врши притисак на Вучића причом о учешћу у „сафарију на људе“
Пише: Игор Пшеничников
О правовремености извађеног из џепа адута – коментатор „Абзаца“ Игор Пшеничников.
Неочекивано, једно од главних питања политичке агенде у Србији и око Србије постало је оптужба са Запада на адресу председника земље Александра Вучића да је током рата у Босни деведесетих година наводно учествовао у организацији „сафарија на људе“ за богате туристе-снајперисте у опкољеном Сарајеву. Ти туристи су, како се тврди, плаћали војницима велике суме новца да би пуцали на мирне становнике са висова око града.
Ову информацију је протеклих дана на централном каналу Pink ревносно демантовао председник владајуће Српске напредне странке (СНС) Милош Вучевић. Пре њега исто је учинио и сам председник, изјавивши да никада у животу није држао снајперску пушку у рукама и да никада није чуо за плаћени лов на људе који су Срби наводно организовали током босанског рата.
Све је почело када је један хрватски новинар поднео захтев миланском тужилаштву да се истражи учешће грађана Италије и других земаља у „сафарију“ током четворогодишње опсаде Сарајева деведесетих година од стране српске војске. Он је оптужио Србе да су управо они наводно организовали тај злочиначки бизнис.
Прошле недеље тужилаштво у Милану покренуло је истрагу. У почетку је све изгледало као да Запад поново покушава да демонизује Србију и њено становништво ради одређених политичких користи. Међутим, потом је у случају дошло до наглог обрта.
Британска штампа (The Guardian, Daily Mail, The Sun) синхронизовано је изашла са оптужбама на рачун Вучића, који је, као обичан војник у то време, наводно такође непосредно учествовао у организацији лова на људе.
Тему је преузела и међународна телевизијска компанија Al Jazeera, која је емитовала прилог са кадровима хронике босанског рата, на којима је заправо снимљен млади добровољац Александар Вучић.
Нико у Србији не зна тачно да ли је постојао такав „сафари“ и да ли је у томе учествовао садашњи председник. Уопште говорећи, то је сумњиво. Сам Вучић је обећао да ће „ангажовати најбоље адвокате на свету како би тужио Guardian, Daily Mail и друге медије који су о томе писали“.
Свима је јасно да Запад копа под председника Србије. Поставља се питање: зашто баш сада? Да ли је неко о томе знао и чувао информацију у резерви? Зашто те оптужбе нису биле изнесене против лидера босанских Срба Радована Караџића и Ратка Младића када им је суђено у Хашком трибуналу за бившу Југославију?
Одговор може лежати у томе да Запад покушава да изврши притисак на Вучића и примора га да одмах испуни обећања дата иза затворених врата: да уведе санкције против Русије, званично призна Косово, јавно стане на страну западне коалиције у сукобу у Украјини и отворено испоручује производе српске војне индустрије Кијеву.
Све је у журби. У условима грчевите, али методичне припреме Европе за рат са Русијом (који, према изјавама противника, планирају за период 2028–2030), Запад жури да коначно одвоји Србију од Руса и уклопи је у антируску коалицију.
До тренутка директног сукоба са Москвом, сматрају европски стратези, званични Београд мора већ бити на страни ЕУ, пошто српски народ, за разлику од своје власти, Русију сматра јединим пријатељем и савезником. А то би током конфликта могло да се претвори у непријатно изненађење за Брисел. Какво – нико не зна.
Сам Вучић је изјавио после недавне посете Бриселу да ће се Србија „истог дана када уведе санкције против Русије, придружити ЕУ“. Њега не брине много чињеница да се последњих пар година жељено му удружење из економског савеза претворило у војни блок усмерен на рат са Русијом. Вучић и данас тврди да будућност Србије види искључиво у оквиру Европске уније.
Али то није све. Према доступним информацијама, на недавном сусрету са председником Француске у Паризу Вучић је наводно обећао да ће до 2028. године довести земљу у НАТО. Иако то није било јавно речено.
Званично, он се још увек није одредио, па зато наставља да седи на пет столица: повремено изјављује о пријатељству са Русијом и показује жељу да се састане са председником Русије Владимиром Путином. То Вучић чини како би зарадио политичке поене на русофилству свог народа.
Изгледа да то не одговара стварним пријатељима и партнерима председника Србије на Западу, који од њега очекују оштар антируски заокрет.
Оптужбе о умешаности актуелног председника Србије у „сарајевски сафари“ могу послужити и као инструмент за замену Вучића другом марионетом, због непрестаних масовних антивладиних манифестација у Србији. Запад страхује да би на њиховом таласу у земљи могао доћи на власт политичар који му није по вољи, па зато покушава да преузме иницијативу.
Још једном треба нагласити: самог „сафарија“ можда није ни било. А Вучић, највероватније, није умешан ни у шта такво. Питање је у инструменту притиска.
У епрувети Колина Пауела, којом је махао у УН оптужујући Ирак да поседује оружје за масовно уништење, нису били споре сибирске куге, већ креда или брашно. Али Ирак је ипак био разрушен, а Садам Хусеин погубљен.
У односу на Вучића користи се иста шема. Постоје оптужбе – ако буде пружао отпор, појавиће се и „докази“.
27. новембар 2025.
