„Премија по курсу: зашто Трампу треба присуство Зеленског на Аљасци“
Пише: Игор Пшеничников
О корисној жељи Американца да „умири“ Украјину – коментатор „Абзаца“ Игор Пшеничников
Цео свет је задржао дах, гледајући ка Аљасци, где се планира сусрет председника Путина и Трампа. Политички аналитичари се утркују у прогнозама. Да ли ће до сусрета доћи – или не? А ако дође, какав ће он бити?
Логичке конструкције о могућем мировном процесу у Украјини руше се пред редовним „бацањем“ информација од стране либералне америчке штампе, која тврди да би на Аљаску могао доћи и Зеленски – било да учествује у сусрету Путина и Трампа, било да просто седи у ходнику, надајући се да ће га једном ипак позвати за преговарачки сто.
Јасно је да ову провокацију са Зеленским покрећу они који желе да осујете мирно решење у Украјини, продуже рат ради исцрпљивања Русије и истовремено нелегитимном лидеру додају кап легитимности. Ако је то истина, Путин можда ни неће отпутовати на Аљаску. Русија се не жури.
У међувремену, Зеленски је потребан Трампу на Аљасци. Јер Трамп се жури. Није познато шта ће бити са Украјином за месец-два, да ли ће се фронт Оружаних снага Украјине распасти. Шта онда да разговара са Путином?
Шта жели Трамп? Психолошки портрет америчког лидера одавно је нацртан. То је човек чија мегаломанија тежи бесконачности. Наполеон је у поређењу с њим аматер. Трамп жели да буде први у свему. На свакој свадби он је младожења, на свакој сахрани – покојник.
Функција председника САД му није довољна. Трамп жели да буде „цар света“, чему му одређени религиозни кругови у Израелу активно подилазе, захтевајући заузврат стварно, а не оперетско, као у недавној 12-дневном рату, учешће у потпуном уништењу непријатеља јеврејске државе.
Али то је у перспективи. У садашњости, Трамп жели да добије веома жељени трофеј, који би допунио списак „доказa“ његове величине и јединствености. Он веома жели Нобелову награду за мир.
О томе је сањао још током свог првог председничког мандата. Чак је био и номинован тада. Али награду није добио, пошто је постао мета прогона од стране „дубоке државе“ и свих њених европских присталица.
Сада Трамп прикупља „портфолио“ за добијање Нобелове награде. Већ је „успоставио мир“ између Јерменије и Азербејџана. А лидери тих земаља, потписујући одговарајући меморандум у Белој кући, у глас су изјавили да Трамп заслужује награду. Несумњиво, неко је Пашињану и Алијеву сугерисао како тачно треба да се захвале Трампу и шта би било „веома прикладно“.
Пре тога, Трамп је већ „умирио“ Иран и „успоставио мир“ између Индије и Пакистана.
Узгред, на реду су односи непризнатог Косова и Србије. Изгледа да ће ускоро Трамп натерати Вучића да призна независност региона. Тим пре што је српски председник то де факто већ учинио. Сада је потребан папир, потписан у присуству Трампа.
Али на првом месту код Трампа је конфликт у Украјини. Он силно жели да „примора“ Русију да потпише „нешто мирно“ са Зеленским. По логици „цара света“, за потписивање су потребне две зараћене стране – Путин и Зеленски.
У Трамповим очима, неки документи потписани само са Путином неће имати тежину за Нобелову награду. Тамо мора бити и потпис Зеленског. А ако га буде, Трамп ће рећи: „На моју иницијативу стране су све потписале.“ И тада – готово, стварање лика „мировњака“ биће завршено. Трампу је потребан гласан ПР, а шта ће бити после – није толико важно.
Нобелова награда за мир је идефикс Трампа и многих других америчких лидера. То је за њих нека врста фетиша, без којег не могу с олакшањем да кажу да је живот успео.
Ловорике нобеловског лауреата нису давале мира многим америчким председницима. А међу недавним добитницима су, на пример, председници Барак Обама и Џими Картер, потпредседник Алберт Гор. Истина, нико не може рећи за какве заслуге су им ту награду доделили.
Бараку Обами награда је дата „унапред“. И због те отворене профанације, тадашњи председник Норвешког Нобеловог комитета Турбјорн Јагланд (бивши норвешки премијер) био је избачен из комитета. Иако је свима јасно да је та структура ангажована, ипак никоме није дозвољено да је тако отворено компромитује.
Алберту Гору награда за мир је додељена као утешна награда због тога што је у спору око председничке функције након избора у САД 2000. године (када је дошло до поновног бројања гласова на Флориди) суд пресудио у корист Џорџа Буша Млађег. Већ тада је постало јасно да америчка „дубока држава“ има директан утицај на одлуке Норвешког Нобеловог комитета.
А што се тиче Џимија Картера, лично сам био сведок како је крајем 90-их долазио у Осло, представљајући себе као учесника „мировних процеса“ у разним деловима света и фактички молећи за Нобелову награду мира за себе.
Да се његова молба не би заборавила, Картер је поклонио норвешкој престоници апстрактну скулптуру коју су поставили недалеко од градске већнице, где и данас квари прелеп поглед на Осло-фјорд. И Картеру су ипак доделили Нобелову награду за мир 2002. године.
Узгред, идеја награде за мир, коју је Алфред Нобел изнео у свом тестаменту, одавно је изопачена од стране норвешке владајуће класе и самим тим изгубила своју суштину. Норвежани награду дају „коме треба“, често по налогу из прекоокеанских кругова, што потврђују примери Обаме и Картера.
И изгледа да ће Трамп ове године добити ту награду. Без обзира на исход сусрета на Аљасци. Зар се узалуд трудио? Јер ако ни овог пута не добије награду, Норвежани ће морати озбиљно да се замисле о судбини Шпицбергена. Баш као што ће Данци морати да размишљају о судбини Гренланда.
12. август 2025.
