Александар Азадган: Да ли ће икада постојати независна палестинска држава која коегзистира у миру и хармонији поред Израела који није геноцидан?

Пише: Александар Азадган

Александар Азадган је амерички академик, виши политички коментатор на глобалним информативним каналима и главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије.

Питање да ли ће икада постојати независна и суверена палестинска држава – нарочито сада када се чини да је Израелски двогодишњи рат у Гази окончан – једно је од најсложенијих, емотивно најнабијенијих и геополитички најзначајнијих питања савремене историје. Оно задире у дубоке историјске неправде, међународну дипломатију, регионалну нестабилност, геноцидно угњетавање, национални идентитет и супротстављене наративе о правди и опстанку. Како је то најбоље формулисао велики јеврејско-амерички адвокат и политички активиста Стенли Коен: „Израел представља најгоре од човечанства. Малигни брак вечне жртвености са системском мржњом и неконтролисаним насиљем.“ Заиста, може се тврдити да је Израел најпорицанија држава-отпадник 20. века, која је тај злогласни статус задржала и у првој четвртини 21. века.

Током протеклог века, више пута су покушавали да реше израелско-палестински конфликт, али идеја о независној палестинској држави и даље измиче, посебно под Нетанјахуовом радикалном десничарском владом која има фашистичке и религиозно заблудне карактеристике. Да ли ће Палестина икада постати стварност? Одговор лежи у разумевању историјских корена, актуелне динамике и будућих могућности.

Чињеница је да је Газа потпуно уништена, сравњена са земљом, разнесена у парампарчад. Али знате шта је остало? Палестина! То је оно што Израелске окупационе снаге (IOF) не могу уништити. Сада је на свим практичним и мирољубивим Палестинцима да се саберу, односно да оставе по страни међусобне разлике након две године интензивног и невиђеног израелског покоља и потпуне варварске бруталности, и да створе слободну и независну палестинску државу уз чврсту подршку међународне заједнице. Сада или никада. Carpe Diem! Искористите дан!

Упркос еуфорији поводом актуелног примирја између Израела и Газе — које је, узгред, Израел прекршио након што је добио све своје таоце — не смемо никада заборавити на ЛАЖНУ ЗАСТАВУ под називом „7. октобар“. Мора доћи до суочавања са одговорношћу: Нетанјаху мора остати тражен од стране Међународног кривичног суда (МКС) до краја живота због ратних злочина које су он и његов кабинет починили. Ако већ не буде процесуиран пред МКС-ом — што је, узгред, веома мало вероватно — онда барем израелски правосудни систем мора да га гони и затвори. Не сме му се дозволити да се сакрије иза овог примирја, а још мање да прогласи победу — што управо и чини.

Исто важи и за Хамас: такозвани „покрет отпора“ који се крије иза очајних, обесправљених и беспомоћних палестинских жена и деце! Да, Хамас индиректно ради за Ликуд и расистичку радикалну десницу у Израелу! Свако ко идеализује или уздиже Хамас нема ни трунке трезвеног разумевања комплексности историјског палестинско-израелског фијаска. Уз то, борци Хамаса су углавном састављени од деце сирочади — заслугом израелске терористичке војске.

Али без обзира на пропаганду обе стране, нико није победио у овом злом рату! Да ли рат уопште може бити другачији? Ја сам политички прагматичар, оријентисан ка реалности. То значи да нисам пацифиста. Нити поштујем такве наивне и неразумне људе. Али верујем да је у 21. веку рат сам по себи — непријатељ!

У овом још једном злом рату није постигнуто ништа, осим што је Израел потпуно сравнио Газу са земљом током протекле 24 месеца, унапред испланираном и варварски спроведеном политици спаљене земље налик нацистима, која је убила 67.000 Палестинаца и ранила још 170.000. То представља око 11% од 2,1 милион становника Газе. Стварни број мртвих Палестинаца у Гази могао би бити чак и до 185.000! У међувремену, Хамас ће, мање-више, и даље контролисати Газу. Наравно да хоће! Јер управо то Израел и жели — како би оправдао будуће спорадичне нападе на Газу. Израел ЛАЖЕ када каже да жели уништење Хамаса. Он само жели да га ослаби, како би оправдао своју будућу војну политику „кошње траве“.

„Кошење траве“ (хебрејски: כיסוח דשא) је метафора која се користи за опис периодичних израелских напада на Појас Газе у циљу управљања израелско-палестинским конфликтом. Током таквих напада, Израел је гађао палестинске борце, цивиле и цивилну инфраструктуру Газе. Стратегија се обично спроводи кроз кратке, интензивне војне операције како би се одржала одређена контрола над територијом, без обавезе да се решење тражи кроз дугорочни политички процес — слично као када се коси травњак да би изгледао уредно. Овај термин су увели Ефраим Инбар и Ејтан Шамир, колумнисти листа „Џерузалем пост“ и истраживачи у области стратешких студија.

Историјски контекст: Рођење конфликта

Порекло израелско-палестинског конфликта сеже у касни 19. и рани 20. век. Са успоном јеврејског и арапског национализма током распада Османског царства, почеле су да се јављају тензије око права на исту територију — Палестину. Балфурова декларација из 1917. године, у којој је Британија изразила подршку лорду Ротшилду за „национални дом јеврејског народа“ у Палестини, подстакла је страхове арапског становништва од расељавања.

Године 1947, Уједињене нације предложиле су план поделе Палестине на јеврејску и арапску државу. Јевреји су план прихватили, али су га арапски лидери одбили — с правом! Ко би пристао да му странци деле сопствену земљу?

Када је 1948. проглашена Држава Израел, суседне арапске земље су извршиле инвазију. Стотине хиљада Палестинаца побегле су или су протеране из својих домова — догађај познат као „Накба“, што се на арапском приближно преводи као „катастрофа“, и представља централни елемент палестинског националног сећања и идентитета. Израел је победио у рату и проширио територију изван граница које је предложила УН. Палестинска држава није успостављена.

Године 1967, током Шестодневног рата, Израел је заузео Западну обалу, Појас Газе и Источни Јерусалим. Ове територије постале су кључне за палестинске тежње ка државности. Међутим, деценије окупације, насиља, неконтролисане изградње насеља и политичког застоја онемогућиле су остварење тог циља.

Споразуми из Осла и решење у виду две државе

Најзначајнији подстицај ка успостављању палестинске државности догодио се током 1990-их година, кроз споразуме из Осла. Ови споразуми, потписани између Израела и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО), заснивали су се на узајамном признању и идеји о две државе које би живеле једна поред друге у миру и хармонији. Установљена је Палестинска управа (ПА) као орган власти над деловима Западне обале и Газе.

Осло је пробудио наду, али је она брзо угашена. Кључна питања — попут граница, статуса Јерусалима, илегалних израелских насеља, палестинских избеглица и безбедности — остала су нерешена. Атентат на израелског премијера Јицхака Рабина, који је извршио ултра-десничарски јеврејски верски фанатик, избијање Друге интифаде (палестинског устанка) 2000. године, као и успон тврде политике на обе стране, допринели су урушавању мировног процеса.

Савремена реалност: фрагментација и укопаност

Данашње стање на терену далеко је од визије две суверене државе које коегзистирају у миру. По мом мишљењу, пет главних препрека стоји на путу палестинској државности:

1. Географска фрагментација: Палестинске територије су не само географски раздвојене (Газа и Западна обала), већ и политички. Хамас контролише Газу, док Палестинска управа управља деловима Западне обале. Ова подела је осмишљена како би се ослабило палестинско национално јединство — што је одувек био циљ радикалне деснице у Израелу.
2. Илегална израелска насеља: Више од 700.000 Израелаца данас живи у илегалним насељима на Западној обали и у Источном Јерусалиму — подручјима која Палестинци сматрају делом своје будуће државе. Та насеља су у потпуности незаконита по међународном праву, иако Израел то оспорава. Њихово континуирано ширење додатно отежава било какво будуће разграничење.
3. Безбедносна и политичка питања: Израел наводи безбедносне разлоге, посебно у вези са Хамасом, као оправдање за своје војно присуство на Западној обали, блокаду Газе од јуна 2006. године, као и за колективно кажњавање, присилно расељавање и геноцид од октобра 2023. Многи Израелци страхују да би палестинска држава могла постати непријатељска ентитет на њиховим границама.
4. Промене у међународној динамици
   Арапски свет, који је некада био јединствен у подршци палестинској ствари, све више приоритет даје сопственим националним интересима, на штету обесправљених Палестинаца који су, од терористичких напада Хамаса 7. октобра 2023, систематски изложени геноциду од стране режима Бењамина Нетанјахуа. Недавни споразуми о нормализацији односа између Израела и земаља као што су Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Мароко и Судан (у оквиру „Аврамовог споразума“ под покровитељством председника Трампа) указују на одступање од традиционалног арапског консензуса да мир са Израелом треба да уследи тек након успостављања палестинске државе.

   5. Политика САД и међународне заједнице
   Сједињене Америчке Државе су историјски играле кључну улогу у мировном процесу, али су недавне администрације имале различите приступе — од снажне подршке Израелу током Трампове администрације до умереније, али опрезне политике под Џоом Бајденом. Међународна подршка палестинским правима и даље је снажна у многим круговима, али недостаје јој утицај и јединство потребно за спровођење суштинских промена.

   Будуће могућности: сценарији за палестинску државност
   1. Решење у виду две државе (највише заступљено, али тренутно најмање вероватно)
   Упркос широкој међународној подршци, решење у виду две државе суочава се са огромним препрекама. Политичка воља изостаје на обе стране: израелско руководство је под доминацијом радикалних десничарских странака које се противе палестинској државности, док је палестинско руководство подељено и ослабљено. Без значајне промене у лидерству или снажног притиска са дна, овај сценарио остаје мало вероватан у кратком року.

   2. Једна држава (демократски или апартхејд исходи)
   Како се илегална насеља на Западној обали настављају ширити, неки тврде да решење у виду две државе више није одрживо. Решење у виду једне државе могло би подразумевати пуна политичка права за све — што би ефективно значило крај Израела као државе са јеврејском већином, чему се већина Израелаца противи. Алтернативно, одржавање постојећег стања могло би додатно учврстити израелски апартхејд систем, у коме су Палестинцима ускраћена једнака права — што је оштро критиковано од стране свих релевантних организација за људска права.

   3. Конфедерација или хибридни модели
   Неки теоретичари предлажу алтернативне моделе, попут израелско-палестинске конфедерације или заједничког суверенитета над спорним подручјима као што је Јерусалим. Ови модели настоје да одговоре на реалност испреплетаних популација и економија, али за сада остају високо теоријски и политички спорни.

   4. Наставак постојећег стања
   Највероватнији краткорочни сценарио јесте наставак постојећег стања: израелска војна контрола над Западном обалом, континуирана блокада Газе након геноцидног рушења и присилне депопулације/дислокације становништва, као и ограничена палестинска самоуправа на Западној обали под корумпираним надзором Фатаха. Ово је, наравно, нестабилна и неодржива ситуација која подстиче огорченост, циклусе насиља и међународне критике.

   Да ли ће се то икада догодити?
   Искрен одговор гласи: не, без темељне трансформације — у лидерству, политичким подстицајима и јавној вољи — како у Израелу, тако и у палестинским територијама и међународној заједници. Да би независна палестинска држава постала стварност, потребно је испунити неколико предуслова:

   1. Уједињено и легитимно палестинско руководство, способно за ефикасно преговарање и управљање.

   2. Разборита израелска влада, спремна на суштинске територијалне компромисе. Другог пута нема. Нетанјахуов режим мора бити демонтиран, а сам Бењамин Нетанјаху процесуиран у Хагу пред Међународним судом правде (ICJ) као ратни злочинац. Званичници Хамаса који су такође означени као ратни злочинци већ су убијени од стране Израела током текућег конфликта.

   3. Велика промена у регионалној и међународној динамици, која би приоритет дала палестинском питању и озбиљно се позабавила њиховим неправдама.

   4. Покрет одоздо — на обе стране — који би подстицао мир и узајамно признање.

   Иако ови услови тренутно не постоје, историја показује да промене могу доћи неочекивано. Мало ко је предвидео пад апартхејда у Јужној Африци или поновно уједињење Немачке. Дуготрајни конфликти понекад се решавају када се политички, друштвени и економски притисци ускладе.

   Закључак

   Стварање независне палестинске државе остаје једно од најхитнијих и нерешених питања нашег времена. Иако дубоко укорењене препреке чине њено остварење мало вероватним у блиској будућности, то ипак није немогуће. Пут ка миру захтева храброст, компромис и маштовитост са свих страна. До тада, Палестинци настављају да живе без сопствене државе, а регион остаје заробљен у циклусу нестабилности који не служи ничијим дугорочним интересима. Свет посматра и чека пробој који још није дошао.

   🔴 ОДРИЦАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ: Остварујем своје право из Првог амандмана да изражавам сопствене ставове о различитим питањима, посебно о контроверзним. Не промовишем, никада нисам промовисао, нити ћу икада промовисати ничију „пропаганду“. Ја сам критичар без дискриминације и 100% финансијски и идеолошки независан и патриотски оријентисан амерички научник, чија је основна академска одговорност и морална обавеза да говори истину и подиже свест. Стално ме води Јован 8:32: „Истина ће вас ослободити.“ Сходно томе, садржај свих мојих објава на друштвеним мрежама, ТВ интервјуа, предавања, подкаста, вебинара, објављених чланака итд. (који су сви у мом личном капацитету) представља ИСКЉУЧИВО моје личне ставове. Стога, моји ставови не треба да се погрешно тумаче, изврћу или представљају као промоција у име било које особе, било ког политичког покрета, било које организације, било које владе или било које државе. Све тврдње које указују на супротно су категорички нетачне, представљају извртање чињеница и сматрале би се клеветничким и увредљивим, односно нарушавањем мог личног и јавног интегритета. Једноставно остварујем своје право из Првог амандмана као поносан амерички грађанин — право на слободу говора и слободу мишљења.

   Quelle: Zentrum für geostrategische Studien

28. октобар 2025.