اسم الكاتب: مركز الدراسات الجيوستراتيجية

Пише: Марија Јањушевић, народни посланик XI сазива Народне скупштине Републике Србије

На позив Друштвене палате Руске Федерације, имала част и привилегију да будем део независне посматрачке мисије на недавно одржаним изборима за председника Руске Федерације. Била сам то и раније, 2018. на Криму, где је Владимир Путин добио огромну
подршку, израженију него у остатку државе, као и 2021. на парламентарним изборима, организованим у условима пандемије. Добро се сећам те празничне атмосфере и озбиљности са којом гласачи у Русији остварују своје гласачко право.

Распад опозиционог блока „Србија против насиља“ долази у најгорем могућем тренутку за опстанак Косова и Метохије у саставу државе Србије. Нажалост, Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ може да констатује да је и овог пута Александар Вучић растурио српску опозицију.

Прва српско-руска дипломатска сарадња забележена је за време Светог Саве, када је 1184. године успостављена веза са руским свештенством. У дванаестом веку Растко Немањић се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, а српски владари пружили су помоћ Русији током Монголске инвазије. Међутим, догађај који је отворио нову страницу у дипломатским односима Србије и Русије, десио се 23. фебруара 1838. године, када је Милош Обреновић примио руског конзула Герасима Васиљевича Вашченка у резиденцији у Крагујевцу. Помоћ Русији која је укључивала формирање уставне базе, стварање борбено спремне војске, било је веома важно у кључном тренутку формирање српске државности. Отварање руског конзулата се поклопио са овим догађајем. Поред тога, нуклеарни уговор којим је окончан Руско-турски рат предвиђао је аутономију за земље ослобођене током првог српског устанка (1804-1813).

Вуку Јеремићу треба одати признање због добровољног укључивања у дипломтско лобирање Београда против најављене Резолуције УН о Сребреници, ако ништа друго, онда због храбрости да води изгубљене битке.

Ако ништа друго, Јеремић има искуство са поразима на која се одговара дипломатским писмима. Слао их је у име тадашњег председника Бориса Тадића, онда када смо изгубили битку пред Међународним судом о питању проглашења независности Косова, на једно 40 до 80 адреса.

خدمة المعلومات من الحركة الشعبية الصرب من كوسوفو وميتوهيا "الوطن"

Неувођење санкција Русији је по званичним властима у Србији главна мера патриотизма у Републици. На сваку критику или прозивку издајничке политике Александра Вучића према Косову и Метохији одговор власти гласи – али ми нисмо увели санкције Руској Федерацији. Изливима русофилије прикрива се издаја националних и државних интереса у јужној српској покрајини.

By Dr. Vladislav B. Sotirović

Introduction

This article deals with the question of political and human/minority rights in the region of Kosovo & Metohija twenty years after the „2004 March Pogrom“ and twenty-five years after NATO’s military aggression on Serbia and Montenegro and occupation of the region. An importance of this research topic is in fact that for the first time in European history, a terrorist-style and mafia-ruled (quasi)independent state was created by a full diplomatic, political, economic, military, and financial sponsorship by the West under the umbrella of the NATO’s and the EU’s protective administration. The precedence of Kosovo’s self-proclaimed independence in February 2008 already had several negative „domino effect“ consequences elsewhere in Europe (the Caucasus, the Crimean Peninsula,  the Donbas region…). The article aims to present the current situation in Kosovo & Metohija and the possible consequences of the Kosovo case for international relations and the post-Cold War 1.0 world order.