Горан Пановић: Венецуела и питање суверенитета

Пише: Горан Пановић, експерт Центра за геостратешке студије

Увод: медијски догађај и стварни безбедносни контекст

Медијски испраћено хапшење председника Боливарске Републике Венецуеле, Николаса Мадура, представљено је светској јавности као брза и ефикасна безбедносна операција. Међутим, трајање самог догађаја, као и понашање венецуеланских оружаних и безбедносних структура, отварају низ озбиљних питања која превазилазе оквире уобичајене кризне ситуације.

Кључно аналитичко питање није искључиво шта се догодило, већ и шта се није догодило, а морало је — имајући у виду капацитете државе која је била предмет операције.

Изостанак дејства оружаних снага и ПВО система

Посебно упада у очи потпуно одсуство дејства Ратног ваздухопловства и Противваздухопловне одбране Венецуеле. Венецуела располаже значајним војним капацитетима, међу којима су:

• ловачке ескадриле Су-30,

• борбени авиони F-16 (раније генерације),

• јуришни и транспортни хеликоптери Ми-35 и Ми-17,

• стратешки ПВО системи С-300,

• средњи и краткодометни системи Бук-М2 и Панцир,

• као и велики број преносних ПВО система „Игла“.

Реч је о средствима која су у више савремених конфликата показала високу ефикасност. Поред техничког поседовања, постојала је и реална могућност да су венецуеланске посаде благовремено обучене за њихову употребу, укључујући и трансфер знања од држава са искуством у савременим ратним условима.

Упркос томе, ниједан од ових система није активиран.

Командна одговорност и безбедносна пасивност

Изостанак војне реакције указује да оружане снаге нису биле употребљене ради спречавања напада, што имплицира постојање наређења или политичке одлуке о нечињењу. Одговорност за такву одлуку мора се тражити у више сегмената државног апарата:

• обавештајним структурама,

• контраобавештајним органима,

• системима заштите критичних објеката,

• јединицама задуженим за непосредну заштиту шефа државе.

Додатну тежину овом закључку даје податак да је била расписана награда од 50 милиона америчких долара за информације које би довеле до хапшења председника. Та чињеница указује на висок степен мотивације за унутрашњу компромитацију система.

Све наведено упућује на закључак да се није радило о појединачном пропусту, већ о вишеслојној и системски организованој издаји.

Оперативни ток и ваздушна доминација

Према доступним подацима, хеликоптерски десант је без отпора ушао у урбано језгро, обезбедио простор, извршио преузимање председника и организовано се повукао ка носачу авиона USS Iwo Jima. Целокупна операција протекла је без видљивих сметњи, што је тешко помирити са чињеницом да се ради о престоници државе која располаже савременим средствима одбране.

Тезе о онеспособљавању система одбране путем напада на електроенергетску инфраструктуру делују недовољно уверљиво, будући да сви ПВО системи већег домета поседују аутономне изворе напајања за деловање у ратним условима.

Према медијским извештајима, у једном тренутку је у зони операције било ангажовано између 150 и 160 ваздухоплова, што указује на сложену, вишеслојну ваздушну операцију, вероватно изведену у више таласа, уз интензивно електронско ометање и активну заштиту сопствених снага.

Посебно остаје отворено питање зашто није дошло до дејства ПВО система током повлачења агресорских снага.

Политичке последице и ерозија државног суверенитета

Иако се формално тврди да су институције остале функционалне, чињенице указују на драматичну ерозију суверенитета. За изузетно кратко време:

• председник је лишен слободе,

• потписани су споразуми о нафти и трговини са САД,

• донете су одлуке са дугорочним последицама по економску и енергетску самосталност земље.

У таквим околностима, простор за самосталну одбрамбену и државну политику практично престаје да постоји.

Посебну пажњу заслужује питање именовања будућег управљача или намесника, јер ће управо та личност представљати кључну везу између формалних институција Венецуеле и стварних центара моћи.

Стратегија САД и обновљена Монроова доктрина

Мало је вероватно да ће Сједињене Државе приступити класичној копненој инвазији, осим уколико то не буде оцењено као неопходно за „стабилизацију“ државе. Реалнији сценарио подразумева модел индиректне контроле — политичке, економске и безбедносне — што је у складу са савременом интерпретацијом Монроове доктрине и концептом „безбедности америчког континента“.

Потенцијалне даље активности биле би припремљене кроз:

• интензивне медијске кампање,

• правно-политичку реторику,

• економски притисак и санкције,

• подмићивање и инфилтрацију кадрова у систем безбедности и управе.

Циљ таквог приступа био би минимизовање директних војних губитака уз очување контроле над кључним ресурсима и геостратешким положајем.

Закључак: Венецуела као преседан

Случај Венецуеле представља важан преседан у савременим међународним односима. Он показује да државе које располажу значајним природним ресурсима, али немају унутрашњу кохезију и лојалност институција, могу бити лишене суверенитета без формалне објаве рата.

Списак земаља које располажу нафтом, гасом, литијумом и ретким елементима тиме добија ново значење. За многе од њих, питање безбедности од данас постаје егзистенцијално.

المصدر: مركز الدراسات الجيوستراتيجية

13. јануар 2026.