Закључци Поводом конференције, приређена је мала фотографска изложба као сведочанство о насиљу које су претрпели поједини хришћански свештеници Украјинске православне цркве. Присутна публика је тако могла визуелно да се увери у повреде које је задобио митрополит Теодосије из Черкасија током опсаде Сабора Светог архангела Михаила, као и у страдања других свештеника. Панои су били допуњени објашњењима о критичним ситуацијама митрополита Павла, настојатеља Кијево-Печерске лавре, који се од априла 2023. године налази у кућном притвору; митрополита Лонгина Банченског, оптуженог за „подстицање на верску мржњу“ због тога што није признао аутокефалност Украјинске православне цркве; као и о случају свештеника Јевгенија Кошељника, који је у децембру 2024. године осуђен на пет година затвора због „прослављања агресије“, услед својих канонских позивања на Московску патријаршију.
Аутор: Стефано Верноле (чланак објављен у „Фаро ди Рома“ 29. септембра 2025.)
Извештај са прве Националне конференције одржане у Болоњи 27. септембра 2025. године, уз учешће: Драгане Трифковић (директорке Центра за геостратешке студије), оца Ђорђа Арлетија (Православна црква „Сви Свети“ у Модени), Георгиоса Каралиса (нуклеарни лекар, стручњак за грчку патрологију), Александра Ђнокија (писац) и оца Амброзија Касинаска (Православна црква „Свети Максим Епископ“ у Торину).
Увод
Стварање аутономних православних хришћанских цркава независних од Московског патријархата део је геополитичког процеса изградње нација који су Сједињене Америчке Државе спроводиле најпре у антисовјетској, а данас у антируској функцији. Недавни примери овог деструктивног механизма могу се видети у Црној Гори, Македонији, Молдавији и Украјини, са последицама које су свима очигледне.
Ове манипулације олакшане су саучесништвом Васељенске патријаршије, која је често подржавала праве расколе унутар православног света. У том контексту, треба нагласити да Доналд Трамп активно подстиче исти правац, посебно подржавајући сусрет између патријарха Вартоломеја и папе Лава XIV, планиран за новембар у Истанбулу поводом годишњице Никејског сабора, са јасним циљем да Ватикан одобри расколничку политику.
Излагачи на Конференцији сматрају да посета папе Вартоломеју није прикладна, имајући у виду улогу коју је овај одиграо доделом Томоса о аутокефалности Украјинској православној цркви – чином који је не само догматски незаконит, већ и изузетно штетан за свакодневни живот самих украјинских православних верника.
Недавно је седам специјалних известилаца Уједињених нација за људска права упутило званично писмо Влади у Кијеву, оптужујући је за систематско кршење верских слобода Украјинске православне цркве. У документу од 15 страна, датованом на 14. мај 2025. године, независни експерти УН изражавају „озбиљну забринутост“ поводом наводног прогона свештенства и верника Украјинске православне цркве, као и новинара и активиста за људска права који их бране.
Известиоци тврде да украјинске власти спроводе „систематску кампању демонтаже“ Украјинске православне цркве, која обухвата: принудна затварања парохија; хапшења припадника свештенства; одузимање цркава; прогон бранилаца; кршење међународних обавеза Украјине. Посебну забринутост изазива „свеобухватна природа“ пракси усмерених против Украјинске православне цркве, што указује на „систематску кампању демонтаже или принудне прерасподеле верског живота“ заједница ове Цркве.
Експерти УН позвали су украјинске власти да „предузму све неопходне привремене мере како би се окончала наводна кршења и спречило њихово понављање“, као и да „обезбеде одговорност свих који су за то одговорни“.
Излагања
Према речима Драгане Трифковић, од када су УН и НАТО преузели контролу над српском покрајином Косово и Метохија, не само да никада није спроведена Резолуција 1244 Савета безбедности УН, већ ни безбедност Срба никада није била гарантована, а преко 250.000 људи је протерано (карактеристичан је погром који су 2004. године извели албански екстремисти).
Реч је о покрајини у којој се налази 1300 православних цркава и манастира и најмање 700 црквених остатака, од којих су многи подигнути између XIII и XVIII века.
Албанска ентитетска власт на Космету је у појединим случајевима чак покушала да присвоји власништво над одређеним верским локалитетима, након што је претходно покушала да их уништи, што сведочи о историјској фалсификацији.
Повратак Срба се политички не сматра пожељним; власти у Приштини не осуђују нападе, а починиоци злочина ретко бивају кажњени. Основни разлог је у томе што само постојање ових светих места подсећа Албанце да Косово и Метохија не припада њима.
Отац Ђорђе Арлети је подсетио да, упркос текућем културном рату, око 100.000 Срба, међу којима је 100 монаха и 70 свештеника, и даље живи на Косову и Метохији. У Црној Гори, након смрти митрополита Амфилохија Радовића, нове власти су започеле процес експропријације Српске православне цркве.
Чак је и папа Бергољо упозоравао на ситуацију Православне цркве у Украјини, али није био услишен; за Запад је најважније да нико не сазна шта се заиста дешава. Најстрашније је то што се људима одузима Црква у којој су управо крстили своје дете. Сваки изговор за одузимање црквене имовине се користи, а патријарх Вартоломеј се прави да не зна када се дешавају догађаји крајње озбиљности. Последица ће бити да ће 90% Украјинаца, након што виде како се хришћани међусобно уништавају, постати атеисти.
У Италији новинари не знају ништа о источној Европи, иако у земљи живи већ два милиона људи пореклом са Истока, али их италијанске образовне институције постепено католиче. Сваки раскол рађа нови раскол, у трци ко је већи интегралиста, што доводи до пражњења цркава.
На украјинско-пољској граници уништено је више од три стотине цркава, а чим се заврши сукоб са Русијом, започеће нови – између Украјине и Пољске.
Георгиос Каралис, коаутор књиге „Православна еклисиологија и раскол у Украјини“, сматра да је екуменистички покрет покушао да измени историју Цркве и православног народа. Посебно истиче два момента: након оснивања Париске школе, Сједињене Америчке Државе враћају у земљу неке совјетске грађане који покушавају да измене православну патристику и постављају једног од њих на чело Харварда.
Године 1948. Панправославни синод у Москви изражава званичну патристичку литургију као одговор на екуменизам; у раду синода учествују све православне цркве, али три одбијају да потпишу завршни документ: Цариградска патријаршија, Грчка црква и Црква Кипра.
Године 1950, на Конгресу у Торонту који су организовали Американци, потврђује се јерес и покреће се екуменистички покрет који постепено окупља масе; јеретичке цркве тиме добијају признање, а чак и Руска црква прихвата ову еклисиологију.
Након распада СССР-а, почињу војни и политички ратови против хришћанско-православне културе: у Србији 1999. године и у Грчкој 2009–2010. године. Међутим, прекид са Русијом настаје на Синоду на Криту 2016. године, када Московска патријаршија схвата да се спрема додела аутокефалности Украјини. Након тог синода, патријарх Цариградски више није „први међу једнакима“, већ се намеће као примат који може по сопственом нахођењу да додељује или одузима аутокефалност, без икаквог консултовања са другим црквама.
Цариград узима 15 некрштених епископа из Сједињених Држава и поставља их на врхове Цркве у Украјини; уз то, само део Украјинске православне цркве тражи аутокефалност, не цела Црква – ова два елемента доводе до закључка да аутокефалност коју је доделио Вартоломеј није канонска. Сада цела украјинска дијаспора мора да припада Цариграду, а тај прелаз означава потпуну потчињеност цркава свему што одлучује НАТО.
Било да је реч о епископу Кипарске цркве или свештеницима који не прихватају ову расколничку политику, сви непослушни бивају уклоњени у року од 24 часа или прогањани где год да се налазе – у Грчкој, па чак и на светом Атосу.
Александро Ђноки је нагласио да све ово – политички и верски прогон – погађа и Европљане, било да су православци, католици или секуларни грађани.
Достојевски је изванредно објаснио шта је нихилизам и како он води ка Цркви без Христа („Зли дуси“): изопачење религије у којој остаје само моћ. Црква без Христа, заузврат, поново рађа нихилизам – у зачараном кругу без излаза.
Све што се у Западу види јесте „рат Русије у Украјини“, али историјски гледано, агресије су увек кретале са Запада ка Истоку, никада обрнуто. Ради се о сукобу, пре свега духовном, који траје вековима, а не годинама – геополитички дефинисан као „Велика игра“, коју су прво водили Британци, а потом Американци (Достојевски је говорио о „духовној шпијунажи“).
Ниједна грана политичке моћи не може опстати без духовне компоненте, зато је неопходно проучавати ову тематику: „најстрашније оружје су олтари које користе лажне цркве.“
У видео-поруци, отац Амброзио Касинаско је истакао да је Украјина од стране Запада препозната као „мека тачка“, са циљем да се Русија прво разори на црквеном, а потом и на политичком плану.
Кијевски митрополит је изложен прогону, али селективно – јер ако би му се догодило нешто озбиљно или упадљиво, постоји страх од унутрашњих побуна у Украјини. Ипак, православни хришћани у Украјини непрестано обнављају порушене цркве, вера опстаје упркос прогону. Тешко је бројчано проценити штету коју је изазвала кампања прогона Украјинске православне цркве, али изгледи остају тешки.
Москва би сигурно доделила аутокефалност да је то учињено на канонски и уредан начин, али након државног удара на Мајдану то више није било могуће – не преговара се с пиштољем упереним у главу.
Закључци
Поводом конференције, приређена је мала фотографска изложба као сведочанство о насиљу које су претрпели поједини хришћански свештеници Украјинске православне цркве. Присутна публика је тако могла визуелно да се увери у повреде које је задобио митрополит Теодосије из Черкасија током опсаде Сабора Светог архангела Михаила, као и у страдања других свештеника.
Панои су били допуњени објашњењима о критичним ситуацијама митрополита Павла, настојатеља Кијево-Печерске лавре, који се од априла 2023. године налази у кућном притвору; митрополита Лонгина Банченског, оптуженог за „подстицање на верску мржњу“ због тога што није признао аутокефалност Украјинске православне цркве; као и о случају свештеника Јевгенија Кошељника, који је у децембру 2024. године осуђен на пет година затвора због „прослављања агресије“, услед својих канонских позивања на Московску патријаршију.
3. октобар 2025.
