Мехди Хонардидех: Европска унија између признања Палестине и подршке Израелу- Политика двоструких аршина

Пише: Мехди Хонардидех, експерт Центра за геостратешке студије из Ирана

У последњим данима појавили су се извештаји из Европске уније који указују да би ЕУ могла признати независну Државу Палестину. Који су детаљи ове мере и да ли она није у супротности са континуираном испоруком оружја од стране европских држава ционистичком режиму?

1. Европска унија се тренутно налази под утицајем широког незадовољства јавности због злочина почињених током конфликта у Гази. Према истраживању које је спровео институт „Европол“, 68% грађана ЕУ подржава обуставу продаје оружја ционистичком режиму, а 57% подржава хитно признање државе Палестине.
2. Овај притисак јавности, у земљама као што су Шпанија, Ирска и Белгија — које предњаче у једностраном признању — довео је до промена у званичној политици. ЕУ, како би очувала поверење јавности и спречила ескалацију друштвених немира (попут масовних демонстрација у Бриселу и Берлину), окренула се овој политичкој опцији.
3. Истовремено, треба напоменути да је признање Палестине од стране европских држава условљено прихватањем одређених безбедносних одредби, које укључују:

• Потпуно разоружање Хамаса и других покрета Отпора, у складу са предлогом Европске комисије о демилитаризацији Газе и Западне обале;
• Званично признање од стране Палестине права државе Израел да постоји у границама из 1967. године;
• Успостављање безбедносне сарадње са Израелом у области борбе против тероризма, слично постојећим споразумима ЕУ о полицијској сарадњи са Рамалом; ове услове палестинске организације одбацују, јер разоружање сматрају укидањем легитимног права на отпор.

4. Међутим, ова мера се суочава са контрадикцијама у креирању политике ЕУ, као што је продаја оружја, јер статистика показује да је у 2024. години продато око 8,6 милијарди америчких долара вредности оружја ционистичком режиму од стране европских актера.
5. Продаја оружја од стране Европљана дефинише се у оквиру „легитимне самоодбране“ Израела, док признање Палестине функционише као средство притиска за оживљавање решења о „две државе“. Ова дволичност произилази из унутарсавезничких разлика и утицаја ционистичких лобија у земљама као што је Немачка.
6. С друге стране, треба узети у обзир да, упркос израженој намери да се призна Палестина, не постоји конкретан план за одређивање граница и повратак избеглица. Званични став ЕУ до сада је остао нејасан у погледу резолуција Савета безбедности 242 и 338 (границе из 1967), одређивања статуса Јерусалима и права на повратак избеглица.
7. Државе као што су Мађарска и Аустрија залажу се за прилагођавање граница у складу са „чињеницама на терену“ (укључујући јеврејска насеља), док неке земље попут Шпаније инсистирају на Зеленој линији из 1967. године. Ове разлике спречавају представљање јединственог плана.
8. Треба напоменути да крајње десничарски и конзервативни токови, користећи изразе као што су „награђивање тероризма“, „Палестина као претња безбедности Европе“ и подсећање на Холокауст, противе се плану признања Палестине.
9. Насупрот томе, групе као што су Социјалисти и Демократе, Зелени и други верују да је признање Палестине једини начин да се заустави структурно насиље, ојачају умерени палестински токови, спречи ционистички апартхејд и слично.
10. Очекује се да ће Израел, као реакцију на потенцијалну меру ЕУ, предузети следеће кораке:

• Обуставити безбедносну сарадњу са ЕУ у областима борбе против тероризма и миграција;
• Интензивирати изградњу насеља на Западној обали као одмазду;
• Укључити се у лобирање у Конгресу САД ради увођења санкција државама које признају Палестину, слично закону „Stop Palestinian Aid Act“;
• Истовремено, уз помоћ докумената Пентагона, појачати представљање иранске претње како би се скренула међународна пажња.

المصدر: مركز الدراسات الجيوستراتيجية