Протоколи Брионских мудраца
Анализа Центра за геостратешке студије
Председник Србије Александар Вучић учествовао је на Самиту процеса Брдо-Бриони у Драчу. На пленарној седници установљено да је европски пут стратешки пут за регион, рекао је Вучић. Домаћин је био председник Албаније Бајрам Бегај.
Председник Александар Вучић изјавио је да је на пленарној седници у оквиру самита процеса Брдо-Бриони у Драчу установљено да је европски пут стратешки пут за регион и навео да је било несугласица између њега и председнице привремених приштинских институција (лажне државе Косово) Вјосе Османи. Он је истакао да Србија остаје посвећена напорима да проширење ЕУ остане један од приоритета и додао да је уверен да ширење Уније треба да остане јасно уписано у агенду Западног Балкана.
„Иако нас чекају бројни изазови, Србија остаје посвећена напорима да проширење ЕУ остане један од приоритета, а не споредна тема. Очекујем да Процес Брдо-Бриони донесе јасне закључке, јер само искреност и доследност у приступу свих страна доносе процесу трајну одрживост и поверење земаља региона“, навео је Вучић.
Вучић је нагласио да је уверен да ширење Уније треба да остане јасно уписано у агенду Западног Балкана и да отворене перспективе чланства у ЕУ представљају снажан покретач реформи, долазак нових инвестиција и економског раста. „На том путу, Србија ће увек бити поуздан и одговоран партнер ЕУ“, истакао је Вучић.
Жељка Цвијановић српски члан Председништва је прокоментарисала да је Самит Брдо-Бриони увек добра прилика за размену мишљења:
„Састанак лидера процеса Брдо-Бриони увек је добра прилика да разменимо мишљења о регионалној сарадњи и европској перспективи земаља Западног Балкана“. Поред српског члана Председништва Жељке Цвијановић, на Самиту су и хрватски и бошњачки чланови Председништва, Жељко Комшић и Денис Бећировић.
Србија и Република Српска у контексту евроатлантске стратегије за Западни Балкан
Иако се на Самиту процеса Брдо–Бриони у Драчу поново истакла теза о „европском путу као стратешком правцу региона“, иза ове декларативне формулације стоји читав низ геополитичких услова који суштински дефинишу позицију Србије и Републике Српске.
Европска унија све мање делује као интеграциони пројекат заснован на заједничким вредностима, а све више као политички механизам управљања регионом у складу са сопственим безбедносним и геополитичким интересима. За Србију то значи да се процес приступања условљава де факто признањем Косова, док се за Републику Српску инсистира на јачању централизације унутар Босне и Херцеговине, чиме би се ослабила њена уставом загарантована аутономија.
Тако се у пракси обликује регионални модел унитаризма – независно Косово као потпуно издвојен ентитет и унитарна БиХ као држава под спољним протекторатом. Оба решења имају за циљ сузбијање српског политичког фактора као самосталног актера на Балкану.
Србија, која жели да сачува европске фондове и инвестиције, истовремено мора да прихвати признање „независног“ Косова. Република Српска, с друге стране, налази се под сталним захтевима Брисела и Вашингтона за смањење својих уставних надлежности, под изговором „функционалности државе“.
Западни центри моћи настоје да унутар Западног Балкана створе зону стабилности под потпуном контролом НАТО и ЕУ. Наставком садашњег тока политике ЕУ, Србија ће бити суочена са де факто признањем Косова као условом за отварање или затварање преговарачких поглавља, док ће Република Српска бити изложена покушајима систематског демонтирања Дејтонског споразума.
Политика условљавања и позиција Србије у процесу европских интеграција
Политика условљавања представља један од кључних механизама ЕУ за пројекцију утицаја на државе кандидате. У случају Србије, ова политика је у последњој деценији све више усмерена на питање Косова, које је постало централни политички и правни услов за напредак у европским интеграцијама. Од потписивања Бриселског споразума 2013. године, „нормализација односа са Приштином“ постепено је прерасла у инструмент који ЕУ користи за постепено наметање де факто признања косовске државности, без формалног чина признања.
Увођењем Поглавља 35, које утиче на све остале области преговора, процес европских интеграција Србије постао је у великој мери условљен геополитичким, а не техничким критеријумима. Тако је ЕУ, кроз споразуме као што су Француско–немачки план и Охридски анекс, преместила тежиште интеграционог процеса са унутрашњих реформи ка питањима спољне политике и безбедности. Овај приступ је довео до ситуације у којој Србија мора да испуни очекивања Брисела и прихвати „реалност“ независног Косова урушавајући тиме свој уставни поредак.
У процесу европских интеграција услов признања Косова од Србије постепено се развијао кроз кључне документе и споразуме.
1. Бриселски споразум (2013)
Званични назив: Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа
Посредник: Европска унија
Суштина: Србија се обавезала да неће имати институције власти на северу Косова, већ да ће локална заједница функционисати кроз Заједницу српских општина (ЗСО) у оквиру косовског правног система.
У замену, Косово је добило право да успостави пуну контролу над целом територијом.
ЕУ је овај споразум прогласила „кључним кораком“ ка европским интеграцијама Србије.
Шта то значи: Бриселски споразум није захтевао формално признање Косова, али је поставио темеље за де факто прихватање институционалне независности Приштине.
2. Поглавље 35 (2015)
Ово је најзначајније поглавље у преговорима Србије са ЕУ.
У њему стоји да ће напредак Србије ка чланству зависити од напретка у дијалогу са Приштином.
ЕУ има право да „замрзне“ преговоре ако процени да Србија не испуњава обавезе из дијалога.
У каснијим интерпретацијама, ово поглавље је добило статус „посебног услова који утиче на сва остала поглавља“.
Шта то значи: Формално нема обавезе признања, али без „нормализације односа“ (што ЕУ тумачи као прихватање Косова), процес не може да напредује.
3. Француско–немачки план (2022)
Познат и као „Европски предлог“ или „план о нормализацији односа“.
Тражи се да се Србија и Косово међусобно не ометају у међународним организацијама.
Обе стране треба да поштују једна другу као равноправне субјекте.
Србија треба да прихвати косовске документе, симболе и државне институције.
Признање није експлицитно поменуто, али се подразумева де факто признање суверенитета.
Кључна формулација: „Стране ће развијати нормалне, добросуседске односе на основу једнаких права.“
Што у дипломатском језику значи: Прихватање државности друге стране.
4. Охридски анекс (март 2023)
Потписан под окриљем ЕУ (Мирослав Лајчак, Жозеп Борел).
Србија и Косово су прихватили да спроводе све тачке из Европског предлога.
Србија се обавезала да неће блокирати чланство Косова у међународним организацијама (укључујући УН).
Косово се обавезало да ће одмах формирати Заједницу српских општина.
Шта то значи: Иако није било потписа на папиру, ЕУ третира овај анекс као обавезујући документ, чиме је де факто признато постојање Косова као засебног субјекта.
5. Политичке изјаве лидера ЕУ
Жозеп Борел (2023): „Европски пут Србије зависи од њене спремности да имплементира споразум са Косовом у целости.“
Олаф Шолц (2022): „Србија и Косово морају да признају једно друго ако желе у ЕУ.“
Емануел Макрон (2023): „Нема европске будућности без нормализације односа.“
Шта то значи: У пракси, водеће државе ЕУ третирају признање или барем прихватање независности Косова као предуслов за чланство.
Политика условљавања Републике Српске у процесу европских интеграција
Условљавање Републике Српске од стране ЕУ представља скуп политичких, институционалних и финансијских мера које Унија примењује како би утицала на унутрашње уређење Босне и Херцеговине, а посебно на положај и надлежности Републике Српске.
У пракси, ова политика се заснива на принципу „услов–погодност“ (conditionality) — односно, свако приближавање ЕУ, приступ фондовима или отварање нових корака у интеграцијама условљено је пристанком на политичке и институционалне реформе које често значе пренос надлежности са ентитетског на државни ниво.
Кроз овај процес ЕУ фактички подржава концепт централизоване и функционалне државе, што је у супротности са изворним Дејтонским уставом, који Босну и Херцеговину дефинише као државну заједницу два ентитета и три конститутивна народа.
Таква политика условљавања има неколико последица:
Сужава се аутономија Републике Српске, посебно у областима правосуђа, безбедности и економског управљања;
Јача утицај спољних актера, пре свега канцеларије високог представника (OHR) и делегације ЕУ у БиХ;
Смањује се легитимитет институција Републике Српске, јер се многе одлуке доносе ван демократског процеса и у складу са захтевима Брисела;
Слабљење унутрашњег консензуса у БиХ, што често доводи до политичких криза и застоја у реформи.
У суштини, политика условљавања је механизам контролисане интеграције, чији је циљ да се Босна и Херцеговина постепено обликује као јединствена држава под надзором ЕУ, уз смањење уставних и политичких капацитета Републике Српске.
Закључак
Србија и Република Српска воде политику „седења на две столице“, где преко
европских интеграција обезбеђују политичку проходност, док истовремено од Русије траже геополитичку заштиту. Таква политика води ка све већој деградацији српских државних и националних интереса јер Русија може да пружи дипломатску подршку, посебно у Савету безбедности УН, али она не може да брани територијални интегритет Србије ако Београд сам потписује споразуме који га подривају. Исто важи и за Републику Српску — Москва јесте гарант Дејтонског споразума, али не може да очува ентитет ако Бањалука кроз европске институције пристане на централизацију БиХ.
Другим речима, руска заштита може бити ефикасна само ако постоји конзистентна национална политика, а не када домаћи актери воде политику која се коси са сопственим интересима. Наставак „седења на две столице“ доводи до ерозије суверенитета, јер Србија губи ослонац и на Истоку и на Западу. Западне структуре све више уцењују политичко руководство, док Русија губи поверење у његову спремност на реално савезништво.
Истовремено, унутрашња јавност постаје дезоријентисана, а национални интереси се своде на питање тактичког преживљавања уместо дугорочне стратегије.
المصدر: مركز الدراسات الجيوستراتيجية
7. октобар 2025.
