Стефано Верноле: Сејање раздора, а потом и доминација. План НАТО-а/САД на Балкану
Пише: Стефано Верноле, потпредседник Центра за евроазијске и медитеранске студије
Недавна изјава хрватског премијера Андреја Пленковића (ХДЗ) да Република Хрватска неће увести санкције председнику Републике Српске, Милораду Додику (СНСД), ударац је за оне који се не сећају да је у децембру 1991. у Загребу покренута идеја – заједно са Београдом – о стварању „Хрватске Републике Херцег-Босне (ХР-ХБ)“ као будућег саставног дела Републике Хрватске: „Нисмо у истој позицији као друге земље које нису суседне. Бања Лука је удаљена само 90 минута вожње од Загреба“.
„Зато желимо да пошаљемо поруку охрабрења, промовишемо дијалог и вратимо политичке актере у Босни и Херцеговини уставним оквирима“, рекао је хрватски премијер Андреј Пленковић након састанка са лидером ХДЗ БиХ Драганом Човићем. Према доступним изворима, Пленковић је потом одржао тајни састанак са Милорадом Додиком.
Али како се може објаснити ова даља промена сцене?
Као део трилатералне иницијативе коју предводи Вашингтон, а у којој учествују Сједињене Америчке Државе, Босна и Херцеговина и Србија, план предвиђа истовремени приступ Босне и Херцеговине и Србије НАТО-у и ЕУ, уз очекивање исхода текућих преговора између Вашингтона и Руске Федерације. Максимални уступак који би Србија могла да очекује била би могућност очувања своје војне неутралности. Међутим, приступање Европској унији би остало обавезно, праћено обавезом да се Сједињеним Државама омогући приступ њиховим налазиштима ретких метала и да се званично одрекну српског суверенитета над Косовом и Метохијом.
Крајем фебруара 2025. године, САД су високом представнику у Босни и Херцеговини (OHR), Кристијану Шмиту (CSU), доставиле незванични документ који је, између осталог, садржао пет кључних пасуса:
Реструктурирање управљања: Грађанска федерација.
Економски опоравак: Маршалов план за Балкан.
Истина и помирење: Заједничка нарација.
Преглед безбедности: Уједињена снага.
Међународно усидрење: пут ка приступању ЕУ.
Неформални документ такође садржи одељке под називом: „Ко губи?“ и „Како укључити све?“.
У том контексту, Турска се етаблира као кључни партнер ЕУ, захваљујући својим политичким, обавештајним и одбрамбеним везама са Украјином, као и односима са Русијом, Сједињеним Државама и исламским земљама, од Саудијске Арабије до Ирана, Ирака, Катара, па чак и Уједињених Арапских Емирата. Према америчком плану, Анкара би преузела улогу чувара спољних граница Балкана и гаранта суверенитета Босне и Херцеговине.
Након тога, Хрватска је убрзала потписивање декларације, у ствари војног споразума, са Албанијом и Косовом 18. марта. Уследила је брза контрамера, а Србија и Мађарска су потписале сличан војни споразум 1. априла 2025. године. Иако је такође усмерен против Босне и Херцеговине, овај споразум првенствено циља Хрватску, у светлу експанзионистичких амбиција мађарског премијера Виктора Орбана (Фидес), које укључују делове хрватске територије. Ово је навело хрватске званичнике да контактирају неколико актера, укључујући бившу хрватску председницу Колинду Грабар-Китаровић (ХДЗ), тражећи војну опрему и хардвер ван НАТО канала, у очекивању потенцијалног сукоба са Мађарском и страхујући од Орбанових блиских веза и са Доналдом Трампом и Владимиром Путином. Оба војна споразума су навела НАТО да се дистанцира, изјавивши: „НАТО, као организација, није страна ових споразума и није имао никакву улогу у процесу консултација“, изјава чији је кредибилитет заиста низак, с обзиром на то да би потенцијални регионални сукоб Атлантски савез довео у центар шаховске табле.
Поред Србије, и Хрватска и Мађарска, која је чланица ЕУ и НАТО-а, подржавају Додика и, последично, поделу Босне и Херцеговине. Посебно је релевантан став Словеније, коју предводе Социјалдемократе (СД), која такође одбија да уведе санкције Додику. Резултат је запањујући парадокс: три најважније бивше југословенске републике – Србија, Хрватска и Словенија – заправо подржавају Додикову агенду о укидању Босне и Херцеговине због непоштовања Дејтонског споразума.
Немачка, Аустрија, Велика Британија, Холандија, Француска и друге земље су јасно идентификовале Милорада Додика као проблем који мора бити елиминисан.
Дана 10. марта 2025. године, само недељу дана пре објаве хрватско-албанског војног савеза, министар одбране Босне и Херцеговине, Зукан Хелез, изјавио је: „У свом говору генералном секретару НАТО-а Марку Рутеу, предложио сам да се Босни и Херцеговини одмах додели условно чланство у Атлантском савезу. Ако би то створило проблеме у региону, предложио сам да се и Србији понуди условно чланство у НАТО-у. Верујем да би то осигурало трајни мир и стабилност у Босни и Херцеговини и целом региону.“ Хелезова изјава је била у складу са трилатералним планом и стратешким интересима САД. Недавна успешна посета министра Хелеза Пентагону и Сједињеним Државама такође је пружила прилику за унапређење дијалога о трилатералној иницијативи, даље јачање партнерства и осигуравање континуиране подршке САД Босни и Херцеговини: „Сједињене Државе су наш пријатељ и кључни спољнополитички партнер“, нагласио је Хелез.
Након тога је уследио покушај хапшења Додика док је био у посети Источном Сарајеву. Специјалне јединице Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА, босанска федерална полиција) покушале су да зауставе председника Републике Српске, али су полицајци лојални њему пружили отпор и спречили их. У том тренутку, високи представник за Босну и Херцеговину, Кристијан Шмит, обуставио је сва јавна финансирања странке Милорада Додика, а задржани новац биће преусмерен на посебан рачун у Централној банци Босне и Херцеговине.
Након посете Трампа млађег Београду, према речима чешког посланика Европског парламента Ондреја Коларжа (ЕПП), у интервјуу за OBCT, Додикова борба је постала права борба за политички опстанак и, поново према речима представника Европске народне партије, председник Србије Александар Вучић је такође спреман да га напусти јер је „превише политички скуп“, са намерама добро скривеним иза привида декларација о одобравању и подршци.
У међувремену, Додик и Вучић се спремају за још једно путовање у Москву, где ће присуствовати паради 9. маја. Сваки сценарио остаје отворен.
10. мај 2025.
