Са ове дистанце се може рећи да је за Србију 21. век почео трагичним догађајима који су давали лажну наду у бољу будућност Србије, и да је каснија спознаја те истине проузроковала велику апатију која траје до данашњих дана
Са ове дистанце се може рећи да је за Србију 21. век почео трагичним догађајима који су давали лажну наду у бољу будућност Србије, и да је каснија спознаја те истине проузроковала велику апатију која траје до данашњих дана. Читава генерација је залутала европским путем који је за Србију био раван пропасти. За анализу ових догађаја потребно је узети у обзир дешавања у претходном веку, посебно пад Берлинског зида, распад СССР-а и крај Варшавског уговора када САД преузимају улогу једине светске силе и почињу да кроје свет по сопственим потребама.Такав стицај околности им отвара простор ка Русију и освајању постсовјетског простора, али и разбијању Југославије која је некада служила као тампон зона између Истока и Запада. Након крвавих ратова на простору бивше Југославије који су били наметнути споља и бомбардовања од стране НАТО-а Србију су дочекале такозване демократске промене које су јој задале можда и већи ударац него сви претходни трагични догађаји. Држава је изгубила своју самосталност и у континуитету већ деценију и по она потпада под све већи утицај Запада, како на политичком тако и на економском, културном и медијском пољу, иако ни пређашњи утицај Запада није био мали. Са друге стране утицај Русије је ослабио аналогно са слабљењем Совјетског Савеза у претходном периоду, и на почетку 21. века Србија и Русија не успевају да пронађу заједнички именилац. Са једне стране у Србији су на власт дошле демократске партије које су биле усмерене искључиво на сарадњу са Западом, а са друге стране Русија је желела добре односе и стратешко партнерство са Западом. Истовремено Русија је била усмерена на решавање многобројних унутрашњих проблема.
Без обзира на све потешкоће са којима се тренутно суочава руска економија услед западних санкција и пада цене нафте, Русија је била и остаје најбогатија земља света са природним ресурсима и богатствима. Али, то је само добра основа за статус индустријске велесиле.
Бројке показују да је Русија прошле године извезла робе у вредности од скоро 550 милијарди долара, а да више од половине (55%) руског извоза чине финални производи, продукти пољопривреде, а не сировине. Пре свега, то се односи на производе из нуклеарне, космичке, војне и авионске индустрије, те производња житарица.
Свет се „навикао“ да руске нуклеарне електране, авионе (војни и цивилни) и бродове може видети на сваком кутку планете Земље. Русија је и војна велесила, а налази се на другом месту у свету по извозу оружја. Према подацима међународних институција, прво место на глобалном тржишту наоружања држе САД са уделом од 31 одсто, док Русија покрива 27 одсто тржишта, док су сви остали далеко иза. (Извор: http://www.usatoday.com)
Долазак Путина на чело Русије, почетак војних реформи
Војне реформе у Русији спроводе се у континуитету од првог доласка Владимира Путина на место председника РФ 2000. године. У том тренутку било је преко потребно доношење решења за фундаменталне проблеме војног сектора. Пре свега избор прихватљивог нивоа потрошње за одбрану земље, затим однос постојећих структура, садржаја и инвестиција и избор приоритета између сила нуклеарне превенције и снага опште намене, као и избор основних принципа регрутовања.
Постојало је више предлога и различитих приступа од стране руководећих људи у војно-одбрамбеном сектору, али треба рећи и то да су се усвојена начела мењала током реформи и да су реформе прилагођаване текућим геополитичким процесима и потребама ефикасне одбране. Оно што је важно је да је политичко руководство РФ на челу са Владимиром Путином имало вољу да спроводи сложене реформе и да доноси важне и судбоносне одлуке преузимајући на себе одговорност, као и то да је војсци посвећено доста пажње.
Како је сам процес крајње сложен и условљен многим различитим факторима, односно структурама током његовог спровођења, несумњиво је дошло и до одређених грешака, које су касније у току процеса препознате и исправљене.
Излагање Драгане Трифковић на конференцији у Москви
У Москви је 18. октобра одржана Међународна конференција „Руски свет“ у организацији геополитичког истраживачког центра „Евро-Рус“ и патриотског покрета „Руски мир“.
На конференцији су говорили стручњаци из Белгије, Сирије, Србије и Русије. Говорило се о следећим темама: рат у Сирији, мигрантска криза у Европи, интеракција конзервативних организација десног центра при борби за национални идентитет, конфронтација ЕУ и НАТО, борба против анти-руске пропаганде у Европи.
Читајући српске медије, последњих неколико дана изгледа да нема! Да, да, баш тако! Да, да, драги читаоци, зар и сами не видите колико су ти Руси опаки и одвратни, и како само гледају своје економске интересе, упорно покушавајући да све нас у Србији потпуно униште, и то из прикрајка, мучки, као најгори светски злочинци и шићарџије! А на нама су, и до сада, у нашој дугој историји међусобних односа, много зарадили и профитирали! То је општа чињеница!
Срећом па је ту наш мудри и преподобни премијер, који нас брани и чува од таквих себичњака и злотвора! Па зар им није јасно, тим опаким Русима, да ће се наш премијер борити свим својим снагама како наша отаџбина не би којим случајем постала само обична марионета Русије! При томе, ти исти медији, заборављају на просту чињеницу: не може ниједна земља, па ни Србија бити марионета двема странама! Па чија је онда Србија марионета ако још није постала руска, питате се? Мислим да је на то одговор само један: свачија само не руска!
Србија ће интензивирати сарадњу у ОДКБ, поручено је 7. априла 2015. године у Дому Народне скупштине Србије у Београду где се одржава округли сто „Нови безбедносни изазови у Европи и Евроазији и улога Србије“.
Ратови на простору бивше Југославије и бомбардовање Срба, оставили су несагледиве последице на Србију, међутим пораз је стигао тек од увођења такозване демократије.
Петооктобарска револуција је била генерална проба америчке тактике којом САД доводе на власт своје кандидате, у циљу спровођења сопствених интереса преко политичких елита а на штету државних и националних интереса окупиране земље. Исти такав сценарио виђен је после у многим земљама где су САД организовале обојене револуције, као што се то десило недавно са Украјином.
Портал Новоросс.инфо нуди својим читаоцима ексклузиван интервју са познатим српским стручњаком, генералним директором београдског Центра за геостратешке студије Драганом Трифковић. У центру пажње: будући руско-српски односи, однос српске власти према Русији и повратку Крима у састав РФ, европској псеудоперспективи балканске земље, сценарију сукоба на територији Новорусије и још много тога.
Западу је потребна организација која ће оснажити „патриотску“ опредељеност власти, а ко ће послужити томе, остаје да видимо
Уставни суд је донео одлуку да одбаци захтев за оцену уставности Бриселског споразума, јер сматра да је реч о политичком а не о правном питању[1]. Праведнија одлука би била да се Уставни суд изјаснио како право не постоји осим као појам. Теоретски није тешко дефинисати установљена правила и норме, али практично важе недефинисана правила која поништавају правно уређење државе и подстичу безакоње. Таквом одлуком Уставни суд је дефинитивно потврдио да у Србији не постоји право, институције а самим тим ни држава. Постоји огољена сила узурпираних државних институција, које спроводе туђе интересе.
В российском информационном агентстве РИА Новости в Москве прошла конференция под названием Война на Украине в 2014 году. а в Югославии 1999: сходства и различия в тактике и стратегии.
Война на Украине-это продолжение дестабилизации и окружения России. После распада СССР и отмены Варшавского договора открылось пространство для расширения НАТО и полного господства США. Хотя власти России в то время имели устные гарантии от западных чиновников, что НАТО не будет расширяться к границам России, Запад не придерживался соглашения. Страны, которые когда-то принадлежали Восточному блоку, стали членами ЕС и НАТО. Конфликты на территории бывшей Югославии были прелюдией для Украины.
На конференции выступили Любинко Джуркович, полковник сербской армии в отставке и председатель Исполнительного комитета Движения за Сербию Сергей Гриняев, генеральный директор Центра стратегических исследований и прогнозов Драгана Трифкович, директор белградского Центра геостратегических исследований, и Олег Валецкий, военный эксперт, член Союза писателей России
