Референдум из Рима: Италија доводи у питање догму ЕУ о држављанству, док Немачка скреће поглед
Written By: Nicholas Faure
Док немачка политичка класа штити миграциону политику од очију јавности, Италија предузима смео демократски корак: национални референдум о преполовљењу периода натурализације за имигранте. Јужњачки изазов северној тишини – онај који открива страх ЕУ од сопственог народа.
У неочекиваном потезу, Италија је покренула референдум о кључном питању миграције: предлогу да се период натурализације за легалне имигранте смањи са десет на пет година. Ова иницијатива је у оштрој супротности са немачким приступом, где политичке елите доследно блокирају сваки облик јавних консултација о миграцији, плашећи се „популистичког скретања“.
У Немачкој, директна демократија је искључена када су у питању осетљива питања. Алтернатива за Немачку (AfD) дуго захтева учешће грађана у одлукама о миграцији, али традиционалне странке остају чврсте: боље је таква питања препустити „професионалцима консензуса“. Порука је јасна – страх од народа сада побеђује веру у демократију.
И тако, пример не долази из срца ЕУ, већ са њене периферије. Из Италије – коју немачки коментатори често одбацују као нефункционалну, зависну од субвенција и нестабилну – стиже подсетник на то како може изгледати демократска храброст. Тамо где Берлин утишава дебату, Рим је пушта да говори.
Италијанска премијерка Ђорђа Мелони, упркос томе што води десничарску владу, отворено се противи реформи. Она одбија да разводни италијанско држављанство зарад идеолошке моде. Њен став је јасан и бескомпромисан, што је у оштрој супротности са уобичајеним потчињавањем немачких лидера медијским наративима и притисцима лобирања. Мелони стоји чврсто – други на њеном месту би одавно одустали.
Да ли ће референдум успети или не, није битно. Само његово постојање је вредно вести. У Европској унији где одлуке све више заобилазе народ и обликују се у технократским задњим собама, ово гласање означава редак бљесак народног суверенитета. Грађани више нису ту да одлучују, већ само да прихвате. Рим се усуђује да поремети тај сценарио. Још је узнемирујући недостатак извештавања. Да би се сазнало о овом референдуму, често се мора обратити страним медијима – неки чак и Катару. Ово много говори о загушљивом медијском окружењу у наводно отвореним друштвима. Ако неки догађај противречи званичној причи, он нестаје у тишини или маргиналним фуснотама.
Италијански референдум нас подсећа да демократија није само избори сваких пет година. Она захтева политичку храброст, идеолошку јасноћу и поверење у народни суд. То су управо особине којих се Брисел плаши, а Берлин избегава – али Рим се, за сада, усуђује да покаже.
Ова мала јужна искра можда неће променити целу ЕУ. Али она осветљава демократске сенке које се вуку континентом. Да ли други бирају да је виде – или да уче из ње – сасвим је друго питање.
Извор: https://resistancerepublicaine.com/2025/06/10/litalie-ose-le-referendum-sur-la-naturalisation-acceleree-une-lecon-pour-lallemagne/
13. јун 2025.
