Радомир Јеринић: Олуја – тридесет година тишине и сећања
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
Навршило се тридесет година од операције „Олуја“ – војне акције хрватских снага из августа 1995. године, која је, под окриљем међународне равнодушности и у сенци глобалних политичких интереса, довела до егзодуса више од 200.000 Срба из Републике Српске Крајине. Та акција, којој је Запад дао прећутну, а често и отворену подршку, остаће упамћена као један од највећих етничких прогона на тлу Европе након Другог светског рата.
Република Српска Крајина, настала као политички израз вековне тежње српског народа у Хрватској за заштитом колективног идентитета, културе и права, представљала је институционалну реакцију на нагли пораст хрватског национализма крајем 1980-их и почетком 1990-их. За српски народ у Хрватској, искуство усташког терора из Другог светског рата било је предубоко утиснуто у колективну свест да би се на долазак Туђманове власти гледало без бојазни. Хрватска, која је свој нови уставни поредак темељила на искључивости хрватског народа као носиоца суверенитета, суштински је избрисала Србе као конститутивни народ.
Када је, у зору 4. августа 1995. године, започело гранатирање Книна и других градова Српске Крајине, почео је егзодус који је представљао кулминацију година дискриминације, рата и политичког занемаривања српског становништва. Колоне трактора, запрежних кола, људи пешице – у прашини, под небом које је носило мирис барута и суза – кретале су се ка Србији, Босни и Херцеговини и другим деловима у избеглиштву. Са собом су носили мало тога осим страха, горчине и успомена.
Операција „Олуја“ није била само војна акција – она је била епилог етничког чишћења. Бројне неправде над цивилима, пљачке, паљења, убијања немоћних, стараца и болесних, документоване су и признате чак и у извештајима међународних организација. Ипак, оне нису довеле до одговарајуће правне и политичке реакције. Хашки трибунал је у пресуди генералима Готовини и Маркачу признао да је постојао удружени злочиначки подухват, али их је ипак – након жалбеног поступка – ослободио одговорности. Истина је жртвована на олтару геополитике.
Избеглице из Крајине деценијама су живеле на маргини друштва, често без статуса, имовинских права, или друштвеног признања. Нису добили глас, већ тишину. Данас, у многим местима Србије, живе потомци тих избеглица – са ожиљцима у генетици и у душама – носећи име завичаја у презименима, акцентима и причама својих родитеља и дедова.
Са становишта политикологије, „Олуја“ је показала размере утицаја међународних односа на унутрашње етничке конфронтације. Подршка коју су хрватске снаге добиле од неких западних сила, укључујући војну обуку, обавештајне податке и дипломатско покриће, показује колико су геостратешки интереси обликовали исходе ратова на простору бивше Југославије. Права, правда и људска страдања били су секундарни.
Историјски гледано, „Олуја“ није крај приче, већ само један њен трагичан чин. Она није донела трајни мир, већ само замрзла сукоб, оставивши генерацијама нерешена питања: о правди, о повратку, о истини. Хрватска држава слави „Олују“ као победу, али та прослава се темељи на забораву. Забораву на палу децу, на срушене цркве, на празна села, на културно наслеђе које је прекривено пепелом и тишином.
Данас, тридесет година касније, Србија, Република Српска, и цели српски народ, имају одговорност да не дозволе да жртве „Олује“ остану без гласа. Сећање није освета, нити позив на нову поделу, већ морални чин. То је пут ка исцељењу, али и ка изградњи културе памћења у којој сваки живот има вредност – без обзира на веру, порекло или националну припадност.
Истина о „Олуји“ не припада само Србима. Она припада свима који желе праведан и искрен дијалог. Али да би дијалог постојао, прво мора постојати признање. А признање почиње – сећањем.
Зато, у тишини овог дана, пред сенкама колона које никад нису стигле кући, поклањамо се жртвама. И обећавамо – нећемо заборавити.
المصدر: مركز الدراسات الجيوستراتيجية
4. август 2025.
